Владимир Димитријевић

В. Димитријевић: Геополитика Светосавља


20.03.2012. извор: Борба за веру

ОСНОВИ САКРАЛНЕ ГЕОПОЛИТИКЕ

Геополитика је, због тога што је била злоупотребљена од стране нациста (чији је кључни геополитичар, Хаусхофер, био следбеник Кроулија), дуго одбацивана као научна дисциплина; данас више није тако, мада је англосаксонски теоретичари Империје Америка – Велика Британија и даље сматрају само инструментом воље за моћ и потчињавање планете.

Она се, између осталог, дефинише као „наука која се бави просторним политичким односима и везама између (и унутар) држава и нација и других територијално – политичких творевина, затим просторном расподелом и структуром политичке моћи по кључним светским регионима и средствима и поступцима за стицање и јачање моћи државе зависно од природне средине, географских и политичких чинилаца, као и укупним просторним аспкетима свих политичких и друштвених феномена“ (М. Зорић: „Држава и геополитика“, Војно дело 4-5/ 2001, стр. 150 ).

Али, има ли основа да се говори о сакралној, свештеној геополитици, којој припада и геополитика светосавља као „православља србског стила и искуства“ (Владика Николај)? Свакако да има. О њима је, између осталог, писао Миодраг М. Андрић у незаобилазном огледу „Смисао хришћанске геополитике“ (Образ, 3-4/ 1996, стр. 44-47). Он каже: “Са библијско-историјског гледишта, геополитичка свест једног побожног народа датира још из времена праоца Аврама. Она се заснива на неразрушивом завету Аврама и Бога који обећава да ће Аврамово потомство наследити земљу Хананску (1. Мој. 12,7). Заједно са гробовима праотаца, сећање на овај завет ће одржати јеврејско племе у наступајућем периоду и постепено изградити у њима државотворну свест. Са изградњом државотворне свести јавља се и потреба за изградњом сакралних објеката који ће видљиво омеђити већ поменути Завет Бога и јеврејских отаца и изродити оквирну геополитичку свест вертикале у јеврејском племену, ДА ЈЕ ЗЕМЉА У КОЈОЈ БОРАВЕ ОД БОГА ДАТА И ДА СЕ КАО ТАКВА МОРА САЧУВАТИ. Новим Заветом долази до утемељења крштених државотворних народа чија је геополитичка свест слична старозаветној јеврејској, али са много вишим Новозаветним смислом. Подижу се владарске задужбине широм државотворних хришћанских народа: Јермена, Грузијаца, Ромеја, касније Срба, Бугара, Румуна и Руса. Тиме њихова геополитика није ни само хоризонтална као код паганских идеологија и народа, нити је само вертикална, што је карактеристика за старозаветне Јевреје. ХРИШЋАНСКА ГЕОПОЛИТИКА ЈЕ КРСТОНОСНА: ОНА ЈЕ ХОРИЗОНТАЛНА ЈЕР ЈЕ ЗАСНОВАНА НА БОГОМ ДАНОЈ ДРЖАВИ АЛИ И ВЕРТИКАЛНА ЈЕР ЈЕ У ТОЈ ДРЖАВИ ПОСТОЈЕ ХРАМОВИ У КОЈИМА СЕ САБИРА ВЕРНИ НАРОД КАО ЦРКВА БОЖЈА КОЈА ГА НА МИСТИЧКИ НАЧИН ВЕЗУЈЕ СА НЕБЕСКОМ ДРЖАВОМ“. Зато су хришћански храмови средишта мистичке геополитике: они су небо Литургије на земљи просторно-временских координата. И зато су елитни Срби увек и свагда били задужбинари.

По Миодрагу Андрићу, основни задаци хришћанске геополитичке мисли су следећи: чување националног интегритета и свести о личном пореклу; изучавање утицаја климе и географског простора на антрополошко обликовање нације; разматрање историјског пејзажа нације и очување њене културне заоставштине; чување језичког интегритета у времену и простору; чување територијалног интегритета; чување духовног смисла свега што народ чини народом; чување задужбина као тапија Богом дарованог простора једног хришћанског племена.

Треба поменути и антихришћанску геополитику с њеним циљевима, који су, по Андрићу, следећи: рушење, отуђивање, скранвљење и пљачкање културног блага једне државе или народа; подизање својих култних објеката на окупираној територији, и претварање  светиња туђе вере у своја култна места, и то силом; насилно покрштавање, исламизација, деловање секти; геноцид над једним народом.

СРБСКА ХРИШЋАНСКА ГЕОПОЛИТИКА

Почеци србске сакралне геополитике везани су за христијанизацију Срба, али је њене правце развоја одредио Свети Сава. Он је кренуо путем стварања србске аутокефалије, о чему је, као о основи нашег духовног идентитета, писао Владика Николај као о путу који би се могао назвати „национална Црква, али не и национална вера“. Не сме се заборавити оно на шта указује Жарко Видовић у својој студији „Његош и косовски завјет у новом вијеку“ (Београд, 1989, стр. 60)- да је Свети Сава ишао у Никеју да аутокефалност Србске Цркве „ измоли од немоћног и пораженог византијског цара и патријарха! у вријеме кад су Цариград и саборну патријаршијску Цркву држали Латини! Свети Сава је презрео моћ и свјетовну правду Латина и мимо њих је тражио Божју правду ОД ПОРАЖЕНИХ! Он, Свети Сава који је тада био моћнији од цара и патријарха које је молио и од њих благослов тражио!“ То је определило историју Срба као историју борбе за правду, чак и по цену надљудских жртава: зато је србска хришћанска геополитика ОТАЧАСТВЕНА, А НЕ ИМПЕРИЈАЛНА.

О геополитичкој мудрости Светог Саве пише Жељко Познановић (Српска идеја,Београд, 1999, стр. 102-103 ): “Свети Сава је, у складу са канонима, националну Српску цркву поделио по географским целинама. Особита пажња при томе је обраћена на крајеве који су били верски заостали или су били под утицајем римокатоличке пропаганде. Осим тога, он је обратио пажњу и на национални карактер наше Цркве. У Призрену је пре његовог доласка био епископ Грк кога је поставио Охридски архиепископ, па га је Свети Сава приморао да поднесе оставку и на његово место је поставио епископа Србина. Поред старих епископија у Расу, Призрену и Липљану, основане су још две на Приморју – Хумска са седиштем у манастиру Пресвете Богородице на Стону и Зетска са седиштем у манстиру Светог Архангела Михаила на Превлаци код Котора, као и шест епископија у унутрашњости Србије ( Жичка, Хвостанска, Будимљанска, Дабарска, Моравичка и Топличка ). За епископе нових епархија Свети Сава је поставио своје ученике монахе – аскете Хиландарце и предао им аутентичан препис свих црквених књига, одредивши да се преписи по епархијама могу вршити само из тих аутентичних примерака. Епархије су биле подељене на протопопијате, чија је дужност била непосредно просвећивање народа, крштавање и венчавање.На тај начин се преко јачања Цркве и сакрализовања породице јачала и сакрализовала сама држава/…/То је и време одржавања црквеног сабора у Жичи на коме је Свети Сава још једном утврдио основе праве вере, проклевши све јереси. Сва епископска седишта постављена су у манастирима, местима молитве и поста и духовним тврђавама, која су тако и просторно, дакле геополитички,одређивала српску нацију“. Да је то тачно, знамо и из новије историје: на Лондонској конференцији 1913. Беч је вршио притисак на велике силе да Високи Дечани припадну Албанији. Скадар и Елбасан, србски градови (у Елбасану су почивале мошти првог србског свеца – владара, Јована Владимира), већ су доживели такву судбину. Јован Цвијић је окупљенима приказао фото-документацију о Дечанима и изложио истраживања француског византолога, Габријела Мијеа, па је план Аустро-Угарске да нам Албанци узму Дечане, пропао.

Косово и Метохија су срце србске мистичке геополитике. Јасно је да су они то пре свега својим православним храмовима и олтарима. Колевка народа је ова област нарочито од 1253, кад други србски архиепископ, Свети Арсеније Сремац, средиште аутокефалне Цркве премешта у Пећ, која се, у то време, налазила у дубини србске државне територије (Жича је стално могла бити на удару римокатоличких крижара, Угара. )Велике светиње, попут Пећаршије, Грачанице, Девича, Љевишке, Дечана,Светих Архангела биле су и остале србске тапије на светој земљи, као и најбоље сведочење о Светородној Лози Немањића, која се, по угледу на Лозу Јесејеву, налази осликана, са 22 лика, у задужбини Стефана Дечанског, на источном зиду. Косовски бој је крвљу Лазара и његових саподвижника заувек запечатио светосавско опредељење за истину и правду, макар и у поразу (привидном, јер је пролазан). Као што је писао Димитрије Богдановић у „Књизи о Косову“ (Беорад, 1986, стр. 59): “Избор бојишта није случајан: простор испод Лаба и Ситнице на брежуљцима испод Приштине, не само што је у тактичком погледу погодан за судар већих оружаних маса него је у стратегијском погледу кључ свих комуникација које из Подунавља воде ка Јадрану, односно из Повардарја на север и северозапад ка Босни, преко старог Раса и Лима. Како је то формулисао Јован Цвијић, ко држи Косово, тај не влада само Србијом, него и централном балканском облашћу око Скопља. То је дакле једна од најважнијих стратегијских позиција на Балканском полуострву“.

Како је било 1389, тако је и данас: Косово је опет мистичко средиште апокалиптичних бојева. Јасно је, дакле, зашто је код Урошевца подигнут Бондстил, из кога треба да оду амерички, а да се у њега, како се навелико прича и пише, уселе турски војници, сто година после ослобађања Старе Србије од Турака. И јасно је зашто Хилари Клинтон србске светиње поклања шиптарским савезницима НАТО империје. Амерички геостратези боље од већине србских политичара знају да, док год су светиње у србским рукама, Косово и Метохија не могу припадати ни Албанцима, ни НАТОу. И зато се јасно види из књиге Николе Врзића „Викиликс: тајне београдских депеша“ (Београд, 2011.) да је прогон владике рашко–призренског Артемија и његовог монаштва, које је манастире на Космету чинило живим и дејственим, условљен геополитичким интересима Империје, али и,свесним или несвеним, колаборационизмом мањег дела епископата СПЦ, коме се учинило да ће жртвовање једног „тврдоглавца“ уз препуштање косовско-метохијских манастира бризи КФОРа и УНМИКа утолити глад НАТО аждаје. То се, међутим, није десило, и НАТО аждаја и даље прождире; јер циљ још није сасвим остварен: а циљ је ЗЕЛЕНА ТРАНСВЕРЗАЛА, која од Босне, преко Рашке области и Космета, води ка Албанији, Македонији, деловима Бугарске, Грчке и, наравно, Турској.На архијерејском сабору СПЦ у мају 2011. расправљало се, чак, и о једном потезу који је, из перспективе хришћанске геополитике наше Цркве, благо речено – кратковид. Тражена је, наиме, подела рашко-призренске епархије, која и у свом имену чува свест о јединству Рашке области и Космета са целином србских земаља, на Рашку и Призренску епархију. Подухват, бар за сада, није успео.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА И ДИНАСТИЈА СОКОЛОВИЋА

Значај аутокефалије за наш народ не може превидети: Жарко Видовић је сасвим у праву кад каже да србска нација није настала као западне , на метафизичким начелима воље за моћ,него као плод благодатног деловања Цркве, због чега, иако су Срби били крајишници, бранитељи војних граница разних царстава, дакле ратници, код њих никад није било милитаризма, јер је епска свест била облагорођена хришћанским духом и светосавско-косовским заветом, који остварује, борећи се за земну отаџбину, победу у небеском поретку ствари.

Одмах после пада деспотовине којом је владала династија Бранковића, већ крајем 15. века, грчка Охридска архиепископија, уз помоћ турске власти, ради на одузимању аутокефалности Србске Цркве. Србски митрополит смедеревски Павле се, двадесетих година 16. века, са епископима Србима супротставља овом разарању националне Цркве, због чегага охридски архиепископ Прохор, на помесном сабору своје архиепископије, 1532, изопштава као „непослушног“. Митрополит Павле поткупи Турке да ухапсе Прохора, и привремено обнови србску аутокефалију, да би јула 1541. охридски архиепископ, удружен са цариградским патријархом, успео да од султана издејствује укидање наше црквене независности и припајање свих србских епархија Охриду. На митрополита Павла је бачена анатема, тако да он мора да бежи у Русију и Влашку, чији га војвода Јован Радул назива „човеком исправним и верним“, дајући му право да скупља милостињу за србске манастире.

Пећку патријаршију је, 1557. године, обновио велики везир султана Сулејмана Величанственог, Мехмед паша Соколовић, бивши послушник манастира Милешеве, који је то учинио не само као Србин свестан свог порекла, него и као генијалан геополитичар Турске царевине. Срби су, по броју и распрострањености, били највећи православни народ на Балкану, који не само да је имао државотворну свест о слави немањићке државе, него је, ако је био незадовољан, представљао и веома озбиљан фактор нестабилности по турску државу, поготову у њеним граничним областима према Млецима и Хабзбуршкој монархији, оданим римском папи. Зато је Мехмед паша Соколовић сународнике ослободио власти Охридске архиепископије, и довео на престо црквене власти свог брата, хиландарског архимандрита Макарија, који је на архијерејском сабору у Пећи васпоставио канонски поредак у пуном обиму. Обновљена Патријаршија је обухватала Штип, Радовиште, Самоково и Рилу, област Косова и Метохије на југу, а затим Црну Гору, Далмацију (па и делове данашње Словеније), као и Славонију и Будим на северу.Турске власти су допустиле обнову запустелих цркава и манастира ( осим оних који су више од 5о година стајали у рушевинама). Развија се снажна зографска и преписивачка делатност, израда црквених сасуда и штампање књига. Истовремено, србски патријарх постаје „милет баша“, добијајући право управљања унутрашњим животом своје заједнице на Балкану.После смрти патријарха Макарија, наслеђује га његов синовац Антоније Соколовић, а 1575. престо заузима Герасим Соколовић,који се потписује као патријарх не само Срба,него и Бугара. Династија Соколовића патријараха окончава се Саватијем Соколовићем, који је 1586. довршио изградњу манастира Пиве. После смрти Мехмед паше и гашења династије Соколовића као поглавара Србске Цркве,наступају тешки дани: Срби, које су Рим и Беч позвали на устанак против Турака, и који се одазивају устанцима у Банату, Херцеговини, Пећи, Скадру и Кучима , бивају остављени од „Латина, старих варалица“, а Турци устанке гуше у крви и спаљују мошти Светог Саве 1595. године.Ипак, иако са тешкоћама, Пећка патријаршија наставља да постоји све до средине 18. века, када је турске власти, у договору с Цариградском патријаршијом, укидају, због „непоузданости“ србског елемента.

Како је у својим историософским студијама показао др Жарко Видовић, Срби никад у својој историји нису били тако духовно јединствени (а без самосталне државе), као у доба обновљене Пећке патријаршије. Само с њом на челу могли су да одоле онолико колико су одолели и исламизацији и католичењу.Видовић, у својој књизи „Историја и вера“ (Београд, 2оо9., стр 365 ), нарочито истиче улогу србских манастира као средишта србских завичаја који су се уливали у свест о свенародном заједништву:“Пећка Патријаршија је икона-жижа заједнице српских манастира. У то време манастири су играли одлучујућу духовно-историјску улогу у црквено-народном животу, јер су били светиње сваког ужег завичаја. Народ је ишао у манастире, окупљао се око манастира, а монаси су имали водећу улогу у животу Српског народа, јер су били наша истинска народна елита.То су били Хришћани спремни на сведочење и жртву.“ Од најбољих калуђера бирани су епископи, који су чували како веру, тако и нацију, утемељену на Косовском завету. Један римокатолик је о улози пећког патријарха са жаљењем писао: “Тај шизматички народ има за свога поглавара као некога краља свога патријарха, кога ми називамо српским архиепископом, а његови га зову патријархом, па за њим они у свему пристају као пчеле за својом матицом“.

ФАНАРИОЋЕЊЕ

Протојереј Александар Шмеман је, у својим еклисиолошким студијама, запажао да су Грци у историји често били склони да аутокефалије других Цркава, поготову словенских, сматрају за неко сопствено снисхођење, које нема пуновредно значење првобитне пентархије, када су, у доба пре 1054, у свету постојале само Римска, Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска патријаршија, од којих су ове потоње четири биле грчке. Чак је и сама јерес „етнофилетизма“ осуђена на сабору у Цариграду 70-их година 19. века када су Бугари тражили да им се врати њихова црквена аутокефалија, настала још у средњем веку (Цариград је са Бугарима прекинуо молитвено општење због повратка истих аутокефалној структури своје националне Цркве, и тај прекид је трајао све до после Другог светског рата). И у историји Срба цариградски патријарси( иако су Грци наша браћа у Христу и савезници у борбама за слободу) често су покушавали да нас потчине својој црквеној власти и „денацификују“. Још се охридски архиепископ Димитрије Хоматијан љутио на Светог Саву и претио му црквеним казнама зато што је Србију и србске земље одвојио од јурисдикције Охрида.Дешавало се то и касније, и не сме се заборавити.

Последњи пећки патријарх, Грк Калиник Други, тражио је 1766. године укидање Пећке патријаршије, а уз њега је пристао грчки део патријарашког епископата.Пре тога, Калиник јеотерао са престола Србина Василија Бркића, који пише:“Као што су мене, тако и све друге епсикопе Србе су прогнали. Оне које су могли ухватити послали су на заточење, а они који су побегли спасли су се“. Патријарх Василије нашао је прибежиште у Црној Гори, код владике Саве Петровића,који у једном извештају из 1776. пише с којих епархија су отерани Срби архијереји (Самоковска, Штипска, Скопска, Новопазарска, Нишка, Ужичка, Београдска, Босанска и Херцеговачка. ) Деветорица епископа су покушавала да ову пропаст спрече, али Турци и фанариоти су испунили оно што су наумили. Ипак, свест светосавског завета чувала је србска Црна Гора, којом управљају митрополити из рода Петровића; они не признају власт Цариграда, као ни Патријаршија у Сремским Карловцима.

Фанариоти су нанели много штете србском народу (осим часних, Божјих људи, а таквих је свакако било). Они су, уз помоћ Турака,узимали велики црквени порез, па су их Срби из Босне мрзели горе него Турке. Укидали су словенско, а уводили грчко богослужење, борили се против крсних слава и народних обичаја своје словенске пастве. Тамо где је, међу грчким јерарсима, био и понеки Србин, стање је било боље: владика Јоаникије (1784 – 1818) спојио је је рашку и призренску епархију,и успешно чувао народ у правоверју. Међутим, после његове смрти, кад фанариоти заузму епископску власт, Гора у близини Призрена се, због њихове небриге, сва истурчи. Летописац вели: “Деца су њихова многе године остајала некрштена; сами они нису слушали службу Божју у селу, јер ниједан попо није хтео к њима долазити, али су славу држали, ломили колач, и при урвинама цркве причешћивали се овим колачем заливајући га вином“… “Док је Јанићије био жив, није се могло казати да се хришћанство угасило у Броду,а са смрћу Јанићијевом нестане и међу Брођанима хришћанства: они се истурче, а неки се преселе у Призрен (о овоме у књизи Живорада Јанковића: “Српска Црква 1219 – 1920“, Београд, 2оо6, стр.74-78 ).

Зато су сви наши државотворци, од кнеза Милоша, преко краља Милана, до Александра Ујединитеља, улагали све напоре да Србску Цркву прво осамостале, а затим и све њене епархије уједине. То је био херојски подухват, ништа мање важан (у ствари, можда и важнији), од стварања државе.Јер, како је говорио протоусташки геополитичар, Иво Пилар, под псеудонимом Сидланд, док год постоји Србска Црква, Срби нису побеђени.

ГЕОПОЛИТИКА НЕПРИЈАТЕЉА

Жарко Видовић, у својој студији „Поетофилософија и коментари“ (Београд,1999, стр. 48) јасно каже:“Ситуација Срба је светска, јер је Источно питање светско, јер је светско питање источних граница империје Запада, светско ( ватиканско ) довођење Срба (и Светог Саве) у питање“. Такође, непријатељска геополитика исламског џихада, која наш простор третира као свој плацдарм за ширење ка Западу, не сме се губити из вида. Ми смо, на тај начин, на двоструком удару – и Запада и Истока, јер нам је задато да, како рече Владика Николај, будемо изнад Истока и Запада. Жарко Видовић је јасан: “Запад (империјални!) рушио је наше државе (наше домове!) комунизмом, а сада анархијом либерализма, аморалним индвидуализмом, агресивном заштитом индивидуализма у нашој држави/…/Запад у служби сатане управо на тај начин жели да уништи Исток, једини ослонац МЕДИТЕРАНСКЕ цивлизације, хармоније, завета, искона и саме Европе.Он уништава Исток најпре унијаћењем, па комунизмом, па тито-комунизмом, па агресивним сатано-национализмима (Хрвата, „Бошњака“, Шиптара), па либерал – анархизмом који ужива заштиту Америке против могуће праве државе Срба, па „екуменизмом“, индијским религијама/…/Ту је и подршка Сороша „шесетосмашима“, аморалним индивидуалистима“ (исто, стр. 121). Сада нам Империја долази намећући нам, поред својих старих антивредности, Турску и Азербејџан за савезнике, јер јој је намера да Србија буде транзитна земља за снабдевање НАТО трупа у рату против Ирана и, сутра, против Русије(линијом лука Бари – Бар у Црној Гори – Србија – Румунија – Грузија – Азербејџан ). И зато се у Београду дижу споменици за нас потпуно небитним азербејџанским „газијама “совјетске епохе, а на нашим телевизијама иду турске серије, па чак и „Сулејман Величанствени“.

Главни циљ је одвојити Србију од Русије. Венсан Дежер то не крије: и пре него што уђемо у Европску Унију, треба да прекинемо привредне везе с Русијом, које нам толико значе у доба слома либералног капитализма, који би ускоро могао постати и наш слом. Али, овде није реч само о привреди, него и о мистици.Зато никад не смемо заборавити шта је наша права геополитичка оријентација.

ГЕОПОЛИТИЧКА ОРИЈЕНТАЦИЈА СРБСКОГ ПРАВОСЛАВЉА

Владика Николај је био јасан: “Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез православних народа на Балкану са ослоном на православну Русију. И то не ради царства земаљског, него небеског, не ради славе и величине државне, него ради служења Христу Богу“, рекао је он у свом програмском делу „Србски народ као Теодул“. И додао је:“Речено је србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени и „глупи“ Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнијим од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад“.

Наш највећи мислилац у расејању, сорбонски доктор, Марко С. Марковић, још 1991. године објавио је текст „За Савез православних народа“, у коме орловски оштро сагледава будућност:“У стратешком смислу, политика западних сила се може најбоље објаснити „теоријом домина“: када се домине усправно поређају, па се поремети равнотежа прве, онда све остале падају за њом једна за другом.Југославија је била почетна домина; Русија је предвиђена као последња. /…/ Има ли начина да се тој ратној машини стане на пут и постоји ли за православне народе нада за спас? Они ни од кога спас не могу очекивати изузев од Бога и од себе самих. Речју, једино савез православних народа може да заустави и отклони перспективу Трећег светског рата. Не само да се тада нико не би усудио да тај блок нападне него би можда и муслимански народ најзад увидели да су ударили кривим путем, јер се до сада нису борили за сопствене интересе, него су били само играчка у рукама својих смртних непријатеља. Нужно је, пре свега, да православни народи схвате глобално положај у коме се налазе и разумеју да су колективно угрожени, иако, привидно, тешкоће у датом тренутку сноси само њихов православни сусед“ (Марко С. Марковић: На развалинама Јутопије/ Срби од стварања Југославије до Сребренице и Косова, Чачак, 2007, стр. 250, 252 ). Октобра 2005, на трибинама Двери српских у Нишу и Београду, Марко С. Марковић је понудио оглед на тему „Шта се десило са Савезом православних народа?“ Разочаран, али трезвен, он је истакао: “Да би се постигао тражени циљ, био је довољан међусобни пристанак. У току неколико месеци или неколико недеља могла се изградити једна велика сила и учврстити војно-индустријски блок од Северног до Средоземног мора. Само једно самоубилачко лудило је могло одбацити ту ведру будућност која се налазила на дохвату руке православног света“ ( исто, стр. 253).У свом огледу – ламенту, Марковић тугује, јер се показало да су народи уобличени у „византијском комонвелту“ (Румуни, Бугари, Грци) били више уз Америку него уз једноврену Русију, али и „половина српског народа такође жели да уђе у Еврпску зајденицу, под влашћу Америке и НАТОа“. Марковић пророчки каже: “Већ годинама покушавам да српски народ пробудим и разбијем његове илузије, али узалуд. Знате ли шта данас српски народ представља у очима Запада? Одговор је прост: он вреди мање од животињских врста. Светски еколози се одавно брину за судбину делфина, слонова, медведа, птица, жаба, крокодила, ау последње време слепих мишева и жаба, зато што би њихов нестанак био штетан за даљи развој природе. Али, уништење Срба и Руса нимало не шкоди природи“ (исто, стр. 262).

Због тога што су, духовно и геополитички, православни народи издали себе, сналази их казна Божја. А Бог кажњава тако што се педагошки повлачи и пушта нас да жањемо оно што смо с ђаволом сејали. Грци су веровали да се може спојити православље са припадношћу Европској унији и НАТОу, па су сад бачени у срамно ропство, горе од турског. Румуни и Бугари су и у НАТОу и у Европској унији, али само као парије Новог светског поретка. Нас Бог, пак, освешћује преко Косова и Метохије. Како каже архимандрит Никодим ( Богосављевић ), у својој књизи „Косовско – ловћенски завет“ (Цетиње, 2006, стр. 35 ): “Као што је Јеврејском народу због његових грехова Бог одузео оно што му је било најдраже и најдрагоценије, земљу обећану и град Јерусалим, тако је и нама Србима, пошто смо одступили од Господа, Он одузео оно што нам је било најважније и најсветије – свету и обећану земљу Косово./…/последица нашег окретања од Бога је и Његово окретање од нас, али не као наше, већ окретање поучно, са намером да нас патњом и страдањем опет врати Себи“. И заиста: зар нас опет Свето Косово, референдумом Срба који на њему живе и срамном политиком Империје која се на њему води, гласније од сваког човечијег гласа не опомиње да никако не идемо за Белом Демонијом, како је Владика Николај звао Европу отпалу од Христа? Ми смо спавали у лажним сновима ЕУтопије,а Косово нас буди; јер, како рече Жарко Видовић, историјске свести нема без свести о злу. Будемо ли се пробудили покајањем, Живи Бог нас неће оставити. Зато је блаженопочивши патријарх Павле говорио да ће Бог помоћи ако буде имао коме да помогне.

Текст објављен у мартовском броју часописа “Геополитика“.