Бранко Станић

КАКО СУ СРБИ ПОСТАЈАЛИ НЕБЕСКИ

Срби нису постали небески народ одједном. Тај процес је трајао. Можда траје још и данас, јер ми смо народ који воли да се разликује од других, да смо нешто особити, да имамо што други немају… Зато сам у овом приказу и одабрао оне приче које прате овај мит почев од Косовског боја, па скоро до данашњих дана. Нисам имао намеру да се теоретски бавим расправом како и зашто су Срби постали небески. Одабрао сам оне приче из историје и науке, а и оне из наше традиције које су утицале на стварање или потврђивање већ насталог мита. Зато су се овде, поред Кнеза Лазара и Милоша Обилића, нашли и Карађорђе, а и Никола Тесла и Милутин Миланковић, а и обични хајдуци и њихови јатаци. Сви су они, и не само они, утицали да постанемо то што јесмо.

Нису Срби измислили небеса. И други народи су имали небеска краљевства, али изгледа да смо само ми, као народ, постали небески.

Данашње генерације, а будуће сигурно, све ће мање хајати за тим митом. То је и нормално, јер ће се уклапати у будуће светске процесе, али мит остаје мит и не треба га заборавити. Он је део наше прошлости, део нас самих, и не треба га се одрицати нити стидети.

Прича 4 – ХАЈ­ДУЧ­КО-ЈА­ТАЧ­КИ ДА­НИ НА ЖА­БЉА­КУ

У су­бо­ту, пред Ђур­ђев­дан, у Лај­ков­цу, а ове не­де­ље, по Ђур­ђев­да­ну, са Жа­бља­ка кре­ну­ли су хај­ду­ци од сво­јих ја­та­ка, а где ће, не­го у шу­му. На­рав­но, ово је са­мо сим­бо­лич­но. Хај­ду­ка, као ни њи­хо­вих ја­та­ка, одав­но не­ма ни у Ср­би­ји, а ни у Цр­ној Го­ри. Али оста­ли су њи­хо­ви по­том­ци и се­ћа­ња на слав­не претке.

Кад мо­гу и дру­ги, у Евро­пи, да чу­ва­ју и не­гу­ју сво­ју ба­шти­ну, што не би мо­гли то исто чи­ни­ти и ми у Ср­би­ји и Цр­ној Го­ри. И та­ко осно­ва­на су два дру­штва, јед­но у Лај­ков­цу, дру­го на Жа­бља­ку да не­гу­је спо­мен на хај­ду­ке и њи­хо­ве ја­та­ке. А то је и при­ли­ка да не за­бо­ра­ви­мо ни на­ше оби­ча­је, ни наш фол­клор, ни на­шу ет­но му­зи­ку, ни на­шу тра­ди­ци­ју. Ако то не учи­ни­мо ми са­ми, дру­ги нам то си­гур­но не­ће учи­ни­ти.

Маркова црква код Лајковца

Леп је то по­вод и за дру­же­ња са ста­рим при­ја­те­љи­ма, а и за упо­зна­ва­ње но­вих.

За­ду­жбин­ско дру­штво „Пр­ви срп­ски уста­нак“ Ми­шар је у ве­зи са оба ова дру­штва, као и са дру­штви­ма ко­ја не­гу­ју слич­не исто­риј­ско-кул­тур­не тра­ди­ци­је. Ни­је ни чу­до. Одво­ји­ти на­ше устан­ке од хај­ду­ка, иако сви уста­ни­ци ни­су би­ли хај­ду­ци, је не­мо­гу­ће. Па и сам Ка­ра­ђор­ђе, вожд Пр­вог срп­ског устан­ка, до­бар део жи­во­та про­вео је као хај­дук.

Дру­штво са Ми­ша­ра би­ло је гост и на отва­ра­њу „Хај­дуч­ко-ја­тач­ких да­на“ у Мар­ко­вој цр­кви код Лај­ков­ца, а и на за­вр­шној све­ча­но­сти у се­лу Под­го­ри на­до­мак Жа­бља­ка. Ка­ко је би­ло на за­вр­шној све­ча­но­сти тих да­на, пе­тих по ре­ду ис­под го­ро­ста­сног и сне­гом по­кри­ве­ног Дур­ми­то­ра на по­ља­ни окру­же­ној сто­лет­ним бо­ро­ви­ма и је­ла­ма, те­ма је овог на­пи­са.

„Хајдучко-јатачки дани“ у Лајковцу, у порти Маркове цркве

Наступ фолклорне групе у Лајковцу

Сти­ћи и вра­ти­ти се, а још та­мо би­ти и на све­ча­но­сти не­мо­гу­ће је у јед­ном да­ну. И за­то, ма­ња гру­па чла­но­ва Дру­штва кре­ну­ла је на да­лек пут још у су­бо­ту. А кад се кре­не на југ увек има шта и да се ви­ди од на­шег на­сле­ђа. На то опо­ми­њу број­ни пу­то­ка­зи ка срп­ским све­ти­ња­ма. Чла­но­ви Дру­штва ода­бра­ли су да по­се­те јед­ну од нај­ве­ћих. Био је то ма­на­стир Ми­ле­ше­ва на ше­стом ки­ло­ме­тру од При­је­по­ља на ре­ци Ми­ле­шев­ци. По­ди­гао га је краљ Сте­фан Вла­ди­слав (1234-1243) у пр­вој по­ло­ви­ни XI­II ве­ка као сво­ју за­ду­жби­ну у ко­јој је и сâм са­хра­њен. У при­пра­ти по­ло­жио је мо­шти сво­га стри­ца све­тог Са­ве. Њих су Тур­ци 1594. го­ди­не при­ли­ком осва­ја­ња пре­не­ли на Вра­чар и спа­ли­ли, у по­ку­ша­ју да сло­ме срп­ски дух. У овом ма­на­сти­ру је и јед­на од нај­леп­ших, ако не и нај­леп­ша, а сва­ка­ко нај­по­зна­ти­ја на­ша фре­ска из сред­њо­ве­ков­не Ср­би­је – Бе­ли Ан­ђео.

У манастиру Милешеви

У Жа­бља­ку је чла­но­ве Дру­штва до­че­као, а ко би дру­ги до хај­дуч­ки ха­рам­ба­ша Но­вак Шљи­ван­ча­нин, ко­ји је ујед­но био и ор­га­ни­за­тор и до­ма­ћин су­сре­та. У по­по­днев­ним, а и у ра­ним ве­чер­њим са­ти­ма чла­но­ви­ма се при­дру­жио и Ба­трић Кр­ста­јић, про­фе­сор и пу­бли­ци­ста, ко­ји се ба­ви опи­сом на­род­них оби­ча­ја и са­ку­пља­њем на­род­них умо­тво­ри­на. Са њим су по­се­ти­ли Мље­ти­чак, ме­сто где су уско­ци из Дроб­ња­ка 1840. го­ди­не по­гу­би­ли зло­гла­сног сил­ни­ка и крв­ни­ка Сма­ил агу Чен­ги­ћа, о ко­ме је пи­сао Иван Ма­жу­ра­ни­ћ у свом чу­ве­ном епу. Дру­штво је по­ло­жи­ло ло­во­ров ве­нац на спо­ме­ник дроб­њач­ким ју­на­ци­ма ко­је су та­да пред­во­ди­ле вој­во­де Но­ви­ца Це­ро­вић и Шу­јо Ка­ра­џић.

Испред споменика на Мљетичку у Црној Гори

Плоча са натписом и јатаганом на споменику

Жабљак под масивом Дурмитора

Сле­де­ћег да­на, у пре­по­днев­ним ча­со­ви­ма, из Под­го­ри­це је са сво­ји­ма сти­гао и Ми­лош Ми­лић, осве­до­че­ни и ду­го­го­ди­шњи при­ја­тељ и члан За­ду­жбин­ског дру­штва. Би­ла је то при­ли­ка за за­јед­нич­ки до­ру­чак ко­га ће се сви ра­до се­ћа­ти.

У под­не сти­гао је са сво­јим хај­ду­ци­ма и ха­рам­ба­ша из Лај­ков­ца Ми­лу­тин Ран­ко­вић па је смо­тра мо­гла да поч­не. Хај­ду­ци­ма су се при­дру­жи­ли и ко­за­ци из Ру­си­је. По­сле обо­стра­них здра­ви­ца и по­ме­на, ха­рам­ба­ша Ми­лу­тин је на кра­ју ре­као: „Ду­го би оста­ли ако би и ја од­го­ва­рао на ове здра­ви­це. Ако би по­ме­нуо све што је из­не­дрио Дроб­њак и све што срп­ство из­не­дри­ло он­да би ова смо­тра тра­ја­ла се­дам да­на, а мо­жда и ду­же. Ко­ли­ко је ју­на­ка и људ­ских ве­ли­чи­на са­мо са ових про­сто­ра по­ста­ло и на­ста­ло, али ћу за­то на­здра­ви­ти ва­шем сле­ме­ну и пле­ме­ну. А ов­де ни­ко ни­је за­бо­ра­вљен. Јер кад смо по­здра­ви­ли Дроб­ња­ке, по­здра­ви­ли смо и ста­ру Хер­це­го­ви­ну, кад смо по­здра­ви­ли ста­ру Хер­це­го­ви­ну по­здра­ви­ли смо и сву Ср­би­ју. Кад смо по­здра­ви­ли Ср­би­ју по­здра­ви­ли смо и Цр­ну Го­ру. Кад смо по­здра­ви­ли Цр­ну Го­ру по­здра­ви­ли смо и се­дам бр­да. А кад смо по­здра­ви­ли и Дроб­ња­ке и ста­ру Хер­це­го­ви­ну и Ср­би­ју и Цр­ну Го­ру и се­дам бр­да по­здра­ви­ли смо и брат­ску Ру­си­ју.“

Чланови Друштва са козацима у селу Подгори

Уштипци и мед
Зоран Карајић (десно), глумац Шабачког позоришта

У дру­гом де­лу ма­ни­фе­ста­ци­је скуп је у име За­ду­жбин­ског дру­штва по­здра­вио пред­сед­ник Скуп­шти­не Бог­дан Се­кен­дек, исто­ри­чар и пу­бли­ци­ста. Го­во­рио је о зна­ча­ју хај­ду­ка и њи­хо­вих ја­та­ка у осло­бо­ди­лач­кој бор­би срп­ског на­ро­да. По­себ­но се освр­нуо на хај­дуч­ке и уста­нич­ке бор­бе у Под­ри­њу.

Учесници програма „Хајдучко-јатачки дани“ из Црне Горе

Харамбаше Новак Шљиванчанин и Милутин Ранковић поздрављају хајдуке и козаке у Подгори

Козачка здравица под столетним боровима и јелама

По­ет­ско му­зич­ки ре­ци­тал „Про­бу­ђе­не стру­не усред бу­не (По­хва­ла пе­ва­чу)“ на сти­хо­ве Кр­сти­во­ја Или­ћа на по­зор­ни­ци под ве­дрим не­бом из­ве­ли су глум­ци Ша­бач­ког по­зо­ри­шта Зо­ран Ка­ра­јић, Пе­тар Ла­зић и Бо­ра Бо­жа­нић. Са њи­ма као гу­слар на­сту­пио је и про­фе­сор До­бри­ло Ара­ни­то­вић, члан Дру­штва.

Поетско музички рецитал „Пробуђене струне усред буне“ (Похвала певачу)
на стихове Крстивоја Илића под ведрим небом

Представник козака заслужним учесницима скупа доделио је медаље

Хајдучко-јатачки ручак

У селу Подгори надомак Жабљака одржана је завршна свечаност
„Хајдучко-јатачких дана“ 10. маја 2009. године

Бог­да­ну Се­кен­де­ку ука­за­на је по­себ­на част од стра­не ру­ског ко­за­штва до­де­лом ме­да­ље са ко­зач­ким кр­стом за ње­гов до­са­да­шњи рад.

До­го­во­ре­но је да у сеп­тем­бру За­ду­жбин­ско дру­штво го­сту­је у Под­го­ри­ци. Том при­ли­ком Ша­бач­ко по­зо­ри­ште из­ве­шће дра­му Кр­сти­во­ја Или­ћа „Ми­шар­ска бит­ка“. Би­ће отво­ре­на и из­ло­жба сли­ка Ми­шар­ске ли­ков­не ко­ло­ни­је, као и са­мо­стал­на из­ло­жба ака­дем­ског сли­ка­ра Дра­ги­ше Мар­се­ни­ћа Мар­се уз из­во­ђе­ње већ по­ме­ну­тог по­ет­ско му­зич­ког ре­ци­та­ла.

Да би све ово од стра­не За­ду­жбин­ског дру­штва „Пр­ви срп­ски уста­нак“ Ми­шар про­те­кло ка­ко је и за­ми­шље­но нај­за­слу­жни­ји је Ми­ша­рац Сте­ван Си­мић, пред­сед­ник Из­вр­шног од­бо­ра. Он је био и во­ђа пу­та на оба го­сто­ва­ња.