Бранко Станић

КАКО СУ СРБИ ПОСТАЈАЛИ НЕБЕСКИ

Срби нису постали небески народ одједном. Тај процес је трајао. Можда траје још и данас, јер ми смо народ који воли да се разликује од других, да смо нешто особити, да имамо што други немају… Зато сам у овом приказу и одабрао оне приче које прате овај мит почев од Косовског боја, па скоро до данашњих дана. Нисам имао намеру да се теоретски бавим расправом како и зашто су Срби постали небески. Одабрао сам оне приче из историје и науке, а и оне из наше традиције које су утицале на стварање или потврђивање већ насталог мита. Зато су се овде, поред Кнеза Лазара и Милоша Обилића, нашли и Карађорђе, а и Никола Тесла и Милутин Миланковић, а и обични хајдуци и њихови јатаци. Сви су они, и не само они, утицали да постанемо то што јесмо.

Нису Срби измислили небеса. И други народи су имали небеска краљевства, али изгледа да смо само ми, као народ, постали небески.

Данашње генерације, а будуће сигурно, све ће мање хајати за тим митом. То је и нормално, јер ће се уклапати у будуће светске процесе, али мит остаје мит и не треба га заборавити. Он је део наше прошлости, део нас самих, и не треба га се одрицати нити стидети.

Српски војник

Прича 4 – ДВА ПУ­ТА НА ОСТР­ВУ СМР­ТИ (2)

У по­се­ту Срп­ској ку­ћи и остр­ву Ви­до кре­ну­ли смо у пе­так, 16. сеп­тем­бра 2005. го­ди­не.

Док смо се во­зи­ли ауто­бу­сом наш во­дич Не­ша скре­ну нам па­жњу на ма­ле­но остр­во са ле­ве стра­не на до­ма­ку у град Крф.

– Ка­да су са­ве­зни­ци ко­нач­но при­хва­ти­ли срп­ску вој­ску пр­во су сти­за­ли на острво Ла­за­ре­то. Оне вој­ни­ке ко­ји су има­ли из­гле­да да пре­жи­ве сла­ли су на Крф, а оне ко­ји ни­су от­пре­ма­ли су на Ви­до.

И Ла­за­ре­то и Ви­до и град Крф су у јед­ном тро­у­глу, с тим што је Ла­за­ре­то ближи оба­ли, а Ви­до гра­ду.

На­жа­лост, ку­стос Му­зе­ја у Срп­ској ку­ћи, Љу­бо­мир Са­ра­ман­дић, из при­ват­них раз­ло­га је био од­су­тан, па га ни­смо мо­гли чу­ти. За­ме­нио га је ње­гов мла­ђи ко­ле­га ко­ји нам ре­че да нам не мо­же при­ча­ти као што би при­чао го­спо­дин Са­ра­ман­дић, али ће по­ку­ша­ти да нам опи­ше бар де­лић дра­ме ко­ја се до­го­ди­ла на Кр­фу 1916. годи­не.

Српска кућа на Крфу; Небојша, наш водич, откључава врата

Експонати у музеју

Све је по­че­ло 6. ок­то­бра 1915. го­ди­не ка­да су Аустро­у­гар­ска и Не­мач­ка изврши­ле оп­шти на­пад на Ср­би­ју. Осам да­на ка­сни­је при­дру­жи­ла им се и Бу­гар­ска.

Ср­би­ја је би­ла пот­пу­но на­пу­ште­на од свих са­ве­зни­ка, сем Цр­не Го­ре. Упр­кос свим не­да­ћа­ма ко­је су је сна­шле срп­ска вој­ска се бо­ри­ла нат­чо­ве­чан­ском сна­гом, од­сту­па­ју­ћи сто­пу по сто­пу под бор­бом.

Са вој­ском се по­вла­чио и на­род.

По­сле па­да Кра­гу­јев­ца, Ни­ша и Ско­пља, по­че­ло је оп­ште по­вла­че­ње ка Ко­со­ву. Три не­при­ја­тељ­ска по­ку­ша­ја да окру­жи и уни­шти срп­ску вој­ску пре­тр­пе­ли су неуспех.

По­сле те­шких од­брам­бе­них бор­би на Ко­со­ву се сле­гло 220.000 вој­ни­ка и 200.000 ци­ви­ла. По­ку­шај да се из­вр­ши про­бој ка Ско­пљу ни­је ус­пео. Вој­ска је би­ла крај­ње ис­цр­пље­на. У та­квим окол­но­сти­ма срп­ска вр­хов­на ко­ман­да до­но­си судбоносну од­лу­ку о по­вла­че­њу пре­ко Цр­не Го­ре и Ал­ба­ни­је на ја­дран­ско приморје. Војво­да Жи­во­јин Ми­шић је био дру­га­чи­јег ми­шље­ња. Пред­ло­жио је коман­ди да се из­вр­ши кон­тра­о­фан­зи­ва, као на Ко­лу­ба­ри. Ње­гов пред­лог ни­је прихва­ћен, јер се сма­тра­ло да срп­ска вој­ска у том тре­нут­ку ни­је спо­соб­на за та­кав ма­не­вар.

Би­ло је то кра­јем но­вем­бра 1915. го­ди­не.

У тим нај­суд­бо­но­сни­јим тре­ну­ци­ма за срп­ску вој­ску, пот­пу­но оста­вље­ној без по­мо­ћи са­ве­зни­ка, цр­но­гор­ска вој­ска – њен је­ди­ни и пра­ви са­ве­зник ус­пе­ла је крајњим по­жр­тво­ва­њем да за­шти­ти се­вер­ни бок срп­ске вој­ске за вре­ме ње­ног одсту­па­ња кроз Цр­ну Го­ру и оне­мо­гу­ћи ње­но оп­ко­ља­ва­ње и уни­ште­ње.

Кроз Ал­ба­ни­ју се срп­ска вој­ска, са де­лом цр­но­гор­ске вој­ске и ма­сом из­бе­глом на­ро­да, по­вла­чи­ла де­цем­бра 1915. и ја­ну­а­ра 1916. го­ди­не. Глав­ни­на вој­ске прикупи­ла се на ли­ни­ји Ска­дар – Ти­ра­на – Ел­ба­сан. У усло­ви­ма оштрих мра­зе­ва, глади, за­мо­ре­но­сти, бо­ле­сти и го­то­во сва­ко­днев­них бор­би про­тив пљач­ка­шких албан­ских од­ре­да усме­ри­ла се ка Ме­до­ви и Дра­чу, лу­ка­ма за снаб­де­ва­ње и евакуацију. То­ком од­сту­па­ња кроз су­ро­ве кра­је­ве Ал­ба­ни­је глад­на и ого­ље­на српска вој­ска и из­бе­гли­це пре­тр­пе­ли су те­шке гу­бит­ке. Тра­ге­ди­ји је знат­но доприне­ла и не­бла­го­вре­ме­на са­ве­знич­ка по­моћ и не­ко­рект­но по­на­ша­ње ита­ли­јаске вој­ске на од­ступ­ном мар­шу од Дра­ча до Ва­ло­не (140 км) ка­да је по­мр­ло нај­ви­ше срп­ских вој­ни­ка.

Повлачење српске војске преко залеђеног Везировог моста у Албанији

На крају људске издржљивости

Ин­тер­ве­ни­сао је и ру­ски цар Ни­ко­ла II Ро­ма­нов:

“Ако са­ве­зни­ци са ал­бан­ске оба­ле не спа­су остат­ке оста­та­ка срп­ске вој­ске, Руси­ја ће ис­ту­пи­ти из ра­та и пот­пи­са­ти се­па­рат­ни мир са Не­мач­ком”.

Кра­јем ја­ну­а­ра 1916. го­ди­не по­че­ла је ко­нач­но ева­ку­а­ци­ја срп­ске вој­ске и избегли­ца на остр­во Крф. За не­што ви­ше од ме­сец да­на на остр­во је при­сти­гло 152.000 љу­ди на ко­јем је жи­ве­ло 100.000 ста­нов­ни­ка.

Детаљ са рељефа на улазу у луку на острву Видо

На Кр­фу је та­да прак­тич­но по­ста­ја­ла срп­ска др­жа­ва, јер су та­мо би­ли и краљ Пе­тар и ре­гент Алек­сан­дар, а са њи­ма и по­сла­ни­ци, вла­да, вој­ска и мно­штво народа. Ту је срп­ска вој­ска ре­ор­га­ни­зо­ва­на и већ у апри­лу ме­се­цу 1916. го­ди­не поче­ло је пре­во­же­ње у Со­лун. У ју­лу је 130.000 вој­ни­ка и офи­ци­ра по­се­ло по­ло­жа­је на сек­то­ру со­лун­ског фрон­та од Вар­да­ра до Охрид­ског је­зе­ра. Оста­ли су ту све до ко­нач­ног про­бо­ја фрон­та у сеп­тем­бру 1918. го­ди­не.

Чланови српске владе и Југословенског одбора приликом договора на Крфу

у лето 1917. године

Логор српске војске у околини Солуна 1917.

Српска артиљерија код Горничева 1916. године

Иза нас у Му­зеј уђе још јед­на гру­па, мно­го ве­ћа од на­ше. Мо­ра­ли смо напустити про­сто­ри­је, јер смо жу­ри­ли и на бро­дић ко­ји во­зи за остр­во Ви­до. Ово­га пу­та ни­смо има­ли про­бле­ма са про­на­ла­же­њем лу­ке, а са на­ма је био и наш во­дич. Од ње­га чу­смо да је не­ки ше­ик био на­у­мио да ку­пи остр­во Ви­до и на ње­му из­гра­ди ле­то­ва­ли­ште. То­ме су се ус­про­ти­ви­ле срп­ска и грч­ка вла­да, па ово­га пу­та ше­ик ни­је оства­рио свој на­ум.

Ахилион данас, култно место посвећено Ахилу, једном од највећих јунака из Тројанског рата; Почетком 1916. године Французи и Срби су ово здање користили као болницу и војни логор

Ка­да упло­ви­смо у лу­ку во­дич нам ре­че да је тек 1996. го­ди­не по­ста­вље­на спомен пло­ча ко­ја ка­зу­је да су на том ме­сту по­сле ег­зо­ду­са кроз ал­бан­ске пла­ни­не при­сти­за­ли бо­ле­сни и не­моћ­ни срп­ски вој­ни­ци. Исте го­ди­не из­гра­ђе­на је и ста­за до Ма­у­зо­ле­ја. До­тле се ишло пре­ко ка­ме­ња­ра.

А ни Ма­у­зо­леј ни­је у пот­пу­но­сти за­вр­шен. Пр­во­бит­на иде­ја је би­ла да по­ред ула­за сто­је две скулп­ту­ре срп­ских вој­ни­ка. Ни до да­на да­на­шњег ова иде­ја ни­је оства­ре­на.

На мер­мер­ним пло­ча­ма укле­са­на су име­на 1.233 вој­ни­ка и офи­ци­ра чи­је су кости пре­не­те у Ма­у­зо­леј. То је је­ди­ни пи­са­ни до­ку­мент о жр­тва­ма, а са­мо на острви­ма Кр­фу и Ви­ду умр­ло је 10.000 хи­ља­да вој­ни­ка.

Плава гробница

А на пло­чи, окре­ну­тој пу­чи­ни у чи­јим су та­ла­си­ма не­ста­ја­ли срп­ски му­че­ни­ци, ис­пи­са­ни су сти­хо­ви Ми­лу­ти­на Бо­ји­ћа из ње­го­ве пе­сме Пла­ва гроб­ни­ца:

“Ту на дну, где шкољ­ке сан умо­ран хва­та

И на мр­тве ал­ге тре­сет­ни­ца па­да,

Ле­жи гро­бље хра­брих, ле­жи брат до бра­та

Про­ме­те­ји на­де, апо­сто­ли ја­да.”

По­сле ових по­тре­сних ре­чи су­ви­шно је би­ла шта ре­ћи.