4 март 2012, ФБР Фељтон

Аутор: Бранко Станић

КАКО СУ СРБИ ПОСТАЈАЛИ НЕБЕСКИ

Срби нису постали небески народ одједном. Тај процес је трајао. Можда траје још и данас, јер ми смо народ који воли да се разликује од других, да смо нешто особити, да имамо што други немају… Зато сам у овом приказу и одабрао оне приче које прате овај мит почев од Косовског боја, па скоро до данашњих дана. Нисам имао намеру да се теоретски бавим расправом како и зашто су Срби постали небески. Одабрао сам оне приче из историје и науке, а и оне из наше традиције које су утицале на стварање или потврђивање већ насталог мита. Зато су се овде, поред Кнеза Лазара и Милоша Обилића, нашли и Карађорђе, а и Никола Тесла и Милутин Миланковић, а и обични хајдуци и њихови јатаци. Сви су они, и не само они, утицали да постанемо то што јесмо.

Нису Срби измислили небеса. И други народи су имали небеска краљевства, али изгледа да смо само ми, као народ, постали небески.

Данашње генерације, а будуће сигурно, све ће мање хајати за тим митом. То је и нормално, јер ће се уклапати у будуће светске процесе, али мит остаје мит и не треба га заборавити. Он је део наше прошлости, део нас самих, и не треба га се одрицати нити стидети.

ПРИЧА 3 – ДВА ПУ­ТА НА ОСТР­ВУ СМР­ТИ (1)

Ни­ко не зна, осим Ср­ба и све ре­ђе Гр­ка, за пат­ње и стра­да­ња срп­ских војника и на­ро­да кра­јем 1915. и по­чет­ком 1916. го­ди­не. Да­нас на остр­ву Ви­ду, на те стра­хот­не да­не под­се­ћа са­мо Ка­ме­ни крст по­ста­вљен 1922. и Ма­у­зо­леј по­дигнут 1938. го­ди­не. А у гра­ду, ко­ји но­си исто име као и остр­во Крф, на­ла­зи се и Срп­ска ку­ћа, ко­ја је ујед­но и му­зеј и по­ча­сни кон­зу­лат.

Да нам Ја­сна, мо­ја мла­да ко­ле­ги­ни­ца, пре­ко мо­бил­ног ни­је по­сла­ла по­ру­ку: “Су­тра (07.09.2005) у 10 ча­со­ва на остр­ву Ви­ду одр­жа­ће се помен умр­лим српским вој­ни­ци­ма” ни ми не би зна­ли за помен. То смо са­оп­шти­ли на­шим новим пријатељи­ма из Бе­о­гра­да – На­ди и Сло­бо­да­ну. И они су из­ра­зи­ли же­љу да сутра по­ђу на остр­во. До­шли су сво­јим ко­ли­ма и пред­ло­жи­ше да иде­мо за­јед­но.

Острво Видо

Овако, гледано одозго, изгледа острво Видо

Кре­ну­ли смо на вре­ме, око де­вет и не­што. Да­ци­ја, ме­сто где смо ми од­се­ли, није да­ле­ко од гра­да Кр­фа. Све­га де­се­так ки­ло­ме­та­ра на југ. Ви­до је на­до­мак са­мог гра­да. Они­ско остр­во уто­ну­ло у че­ти­нар­ску шу­му. Ви­ди се ја­сно и из на­шег хо­те­ла. Ни­смо зна­ли из ко­је лу­ке ис­пло­вља­ва­ју бро­ди­ћи за остр­во, па за­то упи­та­смо пар Гр­ка да нам ка­жу. Сви су нас усме­ра­ва­ли у су­прот­ним прав­ци­ма, та­ко да по­че­смо да лу­та­мо те­сним ули­ца­ма. Ко зна шта су они схва­тали да их пи­та­мо. У јед­ном тренут­ку иза­ђох из ко­ла, пре­ђох пре­ко ули­це и уђох у не­ку ра­ди­о­ни­цу. Оче­ки­вао сам да ви­дим Гр­ка. Кад та­мо, угле­дах Ки­не­за са ма­ском за ва­ре­ње у ру­ци. Помислих у се­би: “Где ће он сад да зна за остр­во?” Но, кад сам већ ушао ре­кох крат­ко:

– Ви­до?

Он са­мо од­мах­ну гла­вом.

Ко­нач­но, про­на­ђо­смо пра­ву лу­ку. У да­љи­ни смо ви­де­ли укот­вљен бро­дић. Већ је би­ло ско­ро 10 ча­со­ва. Ме­ђу пут­ни­ци­ма се­де­ла су и мор­на­ри. Си­гур­но је тај бродић за Ви­до и по­жу­рих да стиг­нем пре не­го што кре­не. Ни­сам био ни 20 ме­та­ра уда­љен од ње­га, кад кре­те. За сле­де­ћи би­ло је ка­сно. Ко зна ка­да ће опет до­ћи. Помен ће би­ти оба­вљен без нас, а то­ли­ко смо же­ле­ли да при­су­ству­је­мо том чи­ну. До Кр­фа ни­је баш та­ко ла­ко че­сто до­ла­зи­ти. Ово нам је би­ла је­дин­стве­на при­ли­ка.

И док смо раз­о­ча­ра­ни ста­ја­ли, у лу­ку до­ју­ри чо­век. Ту је око пе­де­се­те го­ди­не. Кад сти­же до ме­не гла­сно уз­вик­ну:

– Их, оде на Ви­до!

– Кад ли иде сле­де­ћи? – упи­тах га.

– Тек у 11. До­тле ће се све за­вр­ши­ти. А до­шао сам чак из Швај­цар­ске да присуству­јем помену. Тре­бао је да бу­де су­тра, али су га по­ме­ри­ли за да­нас.

Ви­де­смо так­си ча­мац. Мах­ну­смо смо му. Но так­си­ста са­мо ру­ком по­ка­за да иде у дру­гом прав­цу.

Баш нам је би­ло кри­во. За дла­ку нам је из­ма­као бро­дић.

Ни­смо би­ли са­ми. Још јед­на гру­па је ста­ја­ла по­ред оба­ле.

Бес­циљ­но смо се му­ва­ли по лу­ци. Ни­је нам се још од­ла­зи­ло, иако је би­ло очиглед­но да на помен не мо­же­мо сти­ћи. Гле­да­ли смо не­моћ­но пре­ма остр­ву. Тешко да има ки­ло­ме­тар до ње­га. Мо­гли би чак и пре­пли­ва­ти. И док смо та­ко разми­шља­ли угле­да­смо да се бро­дић ко­ји нам је ма­ло пре ума­као вра­ћа. Расположе­ње нам се вра­ти. Ипак ће­мо сти­ћи на остр­во и при­су­ство­ва­ти помену.

Ни­смо ду­го че­ка­ли. Бро­дић на­пра­ви круг и при­ста уз оба­лу где се на­ла­зи­ла прео­ста­ла гру­па пут­ни­ка. Чим уђо­смо, од­мах кре­те на­зад. Са­да нам је би­ло ја­сно. Сви пут­ни­ци ни­су при­мље­ни од­јед­ном да се не би пре­то­ва­рио бро­дић, па је направио још јед­ну ту­ру. Али ми то ни­смо зна­ли.

Данас у ову луку на острву Видо пристижу туристи, а почетком 1916. године

пристизали су српски војници који нису имали изгледа да преживе

На до­ма­ку у лу­ку ви­де­смо са бро­ди­ћа ка­ко гру­па ко­ја је сти­гла пре нас од­ла­зи ста­зом по­ред оба­ле ка Ма­у­зо­ле­ју.

Убр­зо се и ми при­кљу­чи­смо за­че­љу. Ста­за је по­пло­ча­на и про­вла­чи се кроз боро­ву шу­му.

Од ма­ле­не лукe на остр­ву Ви­до, па до Ма­у­зо­ле­ја иза кри­ви­не не­ма ни три­ста ме­та­ра. Гле­да ка мо­ру, ка Пла­вој гроб­ни­ци.

Камени крст на острву Видо

Маузолеј на острву Видо

Помен српским војницима

Вино, жито…

Грчки музичари

На пла­тоу ис­пред Ма­у­зо­ле­ја не ве­ру­јем да је би­ло мно­го ви­ше од две сто­ти­не љу­ди, не ра­чу­на­ју­ћи грч­ки по­ча­сни мор­на­рич­ки вод и му­зи­ча­ре ко­ји су би­ли постро­је­ни ни­же сте­пе­ни­ца. И на­ша гру­па се при­кљу­чи оку­пље­ним на­ро­ду.

Помен је већ по­чео. Слу­жбу су оба­вља­ли два све­ште­ни­ка. Је­дан наш и је­дан грч­ки. Одр­жа­ли су по­мен на­стра­да­лим срп­ским рат­ни­ца­ма. Ве­ћи­ни се ни гроб не зна. За­вр­ши­ли су у мо­ру, јер се ни­је мо­гло сти­ћи ни да се са­хра­не че­сти­то. То­ли­ко су ма­сов­но уми­ра­ли.

Уз зву­ке по­смрт­ног мар­ша офи­ци­јел­ни спи­кер на­ја­вљи­вао је де­ле­га­ци­је ко­је по­ло­жи­ше вен­це. Пред­став­ни­ци Ср­би­је и Грч­ке одр­жа­ше кра­ће го­во­ре и ти­ме се по­мен за­вр­ши.

Помен је завршен

Музичари и почасни вод одлазе

Био је ово помен и за­то ни­је би­ло во­ди­ча ко­ји би не­што ви­ше ис­при­чао о Маузо­ле­ју.

Ме­ни је ово би­ла пр­ва по­се­та Кр­фу и, на­рав­но, остр­ву Ви­ду. До­тле, ко­ли­ко се се­ћам, ни­сам ви­део ни сли­ку ка­ко из­гле­да Ма­у­зо­леј. За остр­во сам знао. Ви­део сам фо­то­гра­фи­је у ста­рим књи­га­ма.

У ор­га­ни­за­ци­ји на­ше аген­ци­је има­ће­мо по­себ­но по­се­ту Срп­ској ку­ћи и од­ла­зак на остр­во Ви­до, па ће­мо се упо­зна­ти са оним што до са­да ни­смо са­зна­ли.

Не­ко­ли­ко да­на ка­сни­је у јед­ној рад­њи у Ме­сон­ги, ме­ста­шцу на ју­гу остр­ва, једна про­да­ва­чи­ца нам ре­че:

– Мо­ја ба­ка ми је при­ча­ла о Ср­би­ма ка­да су би­ли на Кр­фу.

Не се­тих се да је пи­там ко­је је го­ди­не ње­на ба­ка ро­ђе­на, јер је са­свим си­гур­но да их она ни­је пам­ти­ла, већ је при­че зна­ла из се­ћа­ње сво­је мај­ке.

Својим ратним друговима – Александар

За верност отаџбини – 1915

Та­ко је на Кр­фу да­нас, бар што се ти­че Ср­ба. А у број­ним ту­ри­стич­ким публика­ци­ја­ма о њи­ма ско­ро да и не­ма по­ме­на. Је­два јед­на ре­че­ни­ца, нај­ви­ше две, и то тек по­не­где. До­бро, то је ствар Гр­ка о че­му ће и ко­ли­ко да пи­шу. А ни ми са­ми не­ма­мо ни јед­не је­ди­не раз­глед­ни­це Ма­у­зо­ле­ја. Си­гур­но би мно­ги на­ши љу­ди поже­ле­ли да је та­мо ку­пе. Или се ми­сли: сад сва­ко има фо­то апа­рат па мо­же и сам да сли­ка ако му је баш то­ли­ко ста­ло до сли­ке.