24 фебруар 2012, ФБР Фељтон

Аутор: Бранко Станић

КАКО СУ СРБИ ПОСТАЈАЛИ НЕБЕСКИ

Срби нису постали небески народ одједном. Тај процес је трајао. Можда траје још и данас, јер ми смо народ који воли да се разликује од других, да смо нешто особити, да имамо што други немају… Зато сам у овом приказу и одабрао оне приче које прате овај мит почев од Косовског боја, па скоро до данашњих дана. Нисам имао намеру да се теоретски бавим расправом како и зашто су Срби постали небески. Одабрао сам оне приче из историје и науке, а и оне из наше традиције које су утицале на стварање или потврђивање већ насталог мита. Зато су се овде, поред Кнеза Лазара и Милоша Обилића, нашли и Карађорђе, а и Никола Тесла и Милутин Миланковић, а и обични хајдуци и њихови јатаци. Сви су они, и не само они, утицали да постанемо то што јесмо.

Нису Срби измислили небеса. И други народи су имали небеска краљевства, али изгледа да смо само ми, као народ, постали небески.

Данашње генерације, а будуће сигурно, све ће мање хајати за тим митом. То је и нормално, јер ће се уклапати у будуће светске процесе, али мит остаје мит и не треба га заборавити. Он је део наше прошлости, део нас самих, и не треба га се одрицати нити стидети.

ПРИЧА БРОЈ 2 – ПУТОВАЊЕ ВОЖДОВИМ СТАЗАМА

Би­ло је и ра­ни­је, а и ка­сни­је, и бо­је­ва и бу­на и ра­то­ва, али ни­ка­да ни­је изнедре­но то­ли­ко ју­на­ка као у Пр­вом српском устан­ку. Чак ви­ше не­го и у са­мом Ко­сов­ском бо­ју. Ко­сов­ски ју­на­ци че­сто се ута­па­ју у мит­ску про­шлост та­ко да је по­не­кад те­шко раз­лу­чи­ти шта је ствар­ност, а шта је на­род у сво­јој ма­шти из­ми­слио. А ови, из Пр­вог устан­ка, су ствар­ни. Сви су по­сто­ја­ли и ни­је­дан ни­је из­ми­шљен, али су и њихови животи пре­то­че­ни у пе­сме. То је и ра­зу­мљи­во, било је то вре­ме на пре­ла­зу из на­родног пре­да­ња у пи­са­ну исто­ри­ју, па истовреме­но има­мо и пе­сме и пр­ве књи­ге. Наш на­род је та­да био не­пи­смен, са рет­ким из­у­зе­ци­ма, и кроз пе­сму нај­лак­ше је пам­тио оно што је не­кад би­ло. Тре­ба­ло му је још вре­ме­на да на­у­чи да чи­та и про­чи­та шта је то на­пи­са­но. Зато се и ла­тио оно­га што је знао од ста­ри­на – сво­је пе­сме.

Упра­во ти ју­на­ци би­ли су раз­лог да се За­ду­жбин­ско дру­штво “Пр­ви срп­ски уста­нак” из Ми­ша­ра на Ивањ­дан ле­та го­спод­њег 2006. упу­ти у по­хо­де нај­ве­ћем из тог устан­ка – Ка­ра­ђор­ђу. Ни­је то био пр­ви по­ход овог Дру­штва. Би­ло их је и раније, али ни је­дан ни­је био као овај. У јед­ном да­ну по­се­ће­на су ско­ро сва ме­ста зна­чај­на из устан­ка, а и она ве­за­на за са­мог Ка­ра­ђор­ђа.

Споменик Карађорђу у Орашцу од белог венчачког мермера, рад Дринке Павловић

Као и увек ка­да су у пи­та­њу ова­кви по­хо­ди по­лаз је био Ми­шар. Не слу­чај­но, већ на­мер­но. На том ме­сту пре рав­но 200 го­ди­на од­и­грао се пр­ви ве­ли­ки бој устани­ка про­тив ви­ше­ве­ков­них угње­та­ча. Обич­на ра­ја по­ра­зи­ла је и по­ни­зи­ла велику цар­ску вој­ску. Би­ла је то пре­крет­ни­ца у устан­ку – пут ка ства­ра­њу но­ве српске др­жа­ве. Ка­ра­ђор­ђе је у том бо­ју ис­ка­зао ге­ни­јал­ност ве­ли­ких вој­ско­во­ђа и ни у че­му за њи­ма ни­је за­о­ста­јао.

Про­фе­сор Бог­дан Се­кен­дек је ви­ше пу­та на ова­квим по­хо­ди­ма, а и на ра­зним ску­по­ви­ма по­тан­ко при­чао о Ми­шар­ском бо­ју и о ње­го­вом зна­ча­ју на да­љи ток устан­ка. Та­ко је и ово­га пу­та по­но­вио нај­зна­чај­ни­је пре­лом­не тре­нут­ке у са­мом боју ко­ји су срп­ске уста­ни­ке до­ве­ли до ве­ли­ке по­бе­де над Тур­ци­ма. И пред сва­ким зна­чај­ним ме­стом про­фе­сор је по­не­што ис­при­чао чла­но­ви­ма Дру­штва да би зна­ли шта се ту од­и­гра­ло и за­што смо баш на том ме­сту за­ста­ли.

Из ове јаруге у Орашцу 15. фебруара 1804. године све је кренуло

Барељеф у Марићевића јарузи, рад Милорада Рашића и Зорана Миладиновића

Ора­шац је би­ло сле­де­ће од­ре­ди­ште, а у Ора­шцу Ма­ри­ће­ви­ћа ја­ру­га. Баш из те ја­ру­ге, као из вул­кан­ског гро­тла, гру­нуо је уста­нак и пре­пла­вио це­лу Ср­би­ју. Пу­них де­вет го­ди­на Ср­би су би­ли соп­стве­ни го­спо­да­ри, а он­да су, као и сва­ки вул­кан, посу­ста­ли, али се ни­су уга­си­ли. Ти­ња­ли су не­ко вре­ме па су по­но­во гру­ну­ли. По­сле ви­ше ве­ко­ва роп­ства из­бо­ри­ли су и зва­нич­но пр­ви ко­рак ка ме­ђу­на­род­ној са­мо­стално­сти. Жр­тве ни­су би­ле уза­луд­не, а би­ло их је за­и­ста мно­го у тим те­шким време­ни­ма.

Дру­штво се ни­је кре­та­ло она­ко ка­ко су се до­га­ђа­ји хро­но­ло­шки од­ви­ја­ли, већ ка­ко их је пут во­дио. Из Ора­шца сти­гло је на Опле­нац. Ту је 1907. го­ди­не краљ Петар I по­чео да гра­ди цр­кву Све­тог Ђор­ђа. Же­лео је да се оду­жи успо­ме­ни на свог ве­ли­ког пре­тка у ко­јој би веч­но уто­чи­ште на­шли сви чла­но­ви Ка­ра­ђор­ђе­вог До­ма. Ра­то­ви 1912-1918. оме­ли су град­њу, па је за­вр­ше­на тек 1937. го­ди­не.

Црква Светог Ђорђа на Опленцу, Маузолеј Карађорђевића

Уну­тра­шњост цр­кве ис­пу­ње­на је ко­пи­ја­ма нај­леп­ших сред­њо­ве­ков­них фре­са­ка у мо­за­и­ку. Мно­го­број­ни пор­тре­ти срп­ских вла­да­ра од 12. до 15. ве­ка, за­јед­но са пор­тре­ти­ма Ка­ра­ђор­ђа и кра­ља Пе­тра I чи­не је­дин­стве­ну га­ле­ри­ју пор­тре­та у мозаи­ку.

У на­о­су цр­кве, ис­под ве­ли­ких мра­мор­них бло­ко­ва, са­хра­ње­ни су Ка­ра­ђор­ђе Петро­вић, осни­вач ди­на­сти­је и ње­гов унук, краљ Пе­тар I. А у крип­ти цр­кве, са другим чла­но­ви­ма по­ро­ди­це, са­хра­њен је и краљ Алек­сан­дар I.

Ис­под опле­нач­ког бре­га је То­по­ла. У њој се Ка­ра­ђор­ђе на­се­лио на са­мом почетку 19. ве­ка. Ту је се­би и сво­јој по­ро­ди­ци ство­рио но­ви дом. У то вре­ме То­по­ла је би­ла ма­ло се­о­ско на­се­ље. У до­ба Пр­вог срп­ског устан­ка, пре­ра­ста у по­ли­тич­ки и стра­те­гиј­ски цен­тар Шу­ма­ди­је. Од Ка­ра­ђор­ђе­вог гра­да да­нас су са­чу­ва­не са­мо две ку­ле на ју­жној стра­ни и ко­нак из­ме­ђу њих, као и део се­вер­ног и ис­точ­ног зи­да. Куле су има­ле отво­ре за то­по­ве. Ка­ра­ђор­ђе­ва цр­ква је са­гра­ђе­на 1811-1813. Фре­ске ко­је су се за­др­жа­ле до да­нас, де­ло су сли­ка­ра уста­ни­ка, Пе­тра Мо­ле­ра. Ка­ра­ђор­ђев ко­нак је био јед­на од нај­ве­ћих гра­ђе­ви­на у Ср­би­ји у то вре­ме.

У дво­ри­шту ко­на­ка на­ла­зи се спо­ме­ник Ка­ра­ђор­ђу, по­диг­нут по­сле Пр­вог светског ра­та.

Карађорђев конак у Тополи

Карађорђев град у Тополи, 1811-1813.

Турци га разорили 1813. године; делимично обновљен 1842, у време Александра, сина Карађорђевог; у одмазди због Тополске буне против Обреновића разорен експлозивом 1877. год.

Карађорђева црква у Тополи коју је живописао Петар Молер

А око ме­ста где се Ка­ра­ђор­ђе ро­дио по­сто­ји не­сла­га­ње. Не­ки ка­жу да је ро­ђен у се­лу Жа­ба­ре, док не­ки ми­сле да је то би­ло у Пе­тров­цу, а ве­ћи­на сма­тра да је то Више­вац. На­ше Дру­штво упу­ти­ло се у Ви­ше­вац где је не­дав­но Ка­ра­ђор­ђу по­диг­нут ве­ле­леп­ни брон­за­ни спо­ме­ник. Мно­ги се спо­ре и око го­ди­не ње­го­вог ро­ђе­ња. Наводи се у ра­спо­ну од 1749. до 1770. го­ди­не. Оп­ште је при­хва­ће­но да је Ка­ра­ђор­ђе ро­ђен на Ђур­ђиц, 16. но­вем­бра 1762. го­ди­на.

У бли­зи­ни спо­ме­ни­ка у Ви­шев­цу је и ма­ли ет­но ком­плекс, а не­што ни­же и црква Све­тог Ђор­ђа ко­ја је по­че­ла да се гра­ди 1989. а за­вр­ше­на 1994. го­ди­не.

Ако су спор­ни да­тум и ме­сто Ка­ра­ђор­ђе­вог ро­ђе­ња, да­тум и ме­сто смр­ти ни­су. Уби­јен је у но­ћи из­ме­ђу 26. и 27. ју­ла 1817. го­ди­не у Ра­до­вањ­ском Лу­гу. На­кон про­па­сти устан­ка 1813. го­ди­не Ка­ра­ђор­ђе и нај­и­стак­ну­ти­је срп­ске вој­во­де су би­ли при­ну­ђе­ни да пре­бег­ну у Аустри­ју. На­кон кра­ћег вре­ме­на срп­ске из­бе­гли­це, па и Ка­ра­ђор­ђе, на­шли су се у Ру­си­ји. По­сле не­у­спе­лог по­ку­ша­ја да убе­ди ру­ског Ца­ра да уђе у рат про­тив Тур­ске, Ка­ра­ђор­ђе сту­па у кон­такт са тај­ном ре­во­лу­ци­о­нар­ном грч­ком ор­га­ни­за­ци­јом “Хе­те­ри­ја”. Циљ ове ор­га­ни­за­ци­је је био за­јед­нич­ки уста­нак Гр­ка, Ср­ба и Бу­га­ра и ства­ра­ње ве­ли­ке бал­кан­ске др­жа­ве, по узо­ру на не­ка­да­шњу Ви­зан­ти­ју. Са на­ме­ром да по­кре­не за­јед­нич­ку бор­бу, Ка­ра­ђор­ђе у ју­лу 1817. го­ди­не тај­но пре­ла­зи у Ср­би­ју ка­ко би се са Ми­ло­шем Обре­но­ви­ћем до­го­во­рио о заједничкој ак­ци­ји. Ме­ђу­тим, Ми­лош из “др­жав­них раз­ло­га” на­ре­ђу­је да се Карађор­ђе уби­је. Из­вр­ше­ње по­ве­ра­ва Ву­ји­ци Ву­ли­ће­ви­ћу ко­ји га је и оба­ве­стио о Ка­ра­ђор­ђе­вом до­ла­ску. И у по­ме­ну­тој тра­гич­ној но­ћи Ни­ко­ла Но­ва­ко­вић, Ву­ји­чин мо­мак и те­ло­хра­ни­тељ, се­ки­ром муч­ки уби­ја Ка­ра­ђор­ђа. Од­мах по­том пу­шком убија и Ка­ра­ђор­ђе­вог пра­ти­о­ца и се­кре­та­ра На­у­ма Кр­на­ра.

Ђура Јакшић: Убиство Карађорђа

Црква Покајница у Радовањском лугу код Велике Плане

Да­нас у Ра­до­ва­њу код Ве­ли­ке Пла­не на Ка­ра­ђор­ђе­во уби­ство под­се­ћа­ју две цркве. Јед­на је По­кај­ни­ца, ко­ју је 1818. го­ди­не по­ди­гао ње­гов кум Ву­ји­ца Вулићевић у знак по­ка­ја­ња за учи­ње­но зло­де­ло. Дру­га је За­хвал­ни­ца, ко­ју је 1930. го­ди­не у знак за­хвал­но­сти сво­ме Во­жду по­ди­гао срп­ски на­род и краљ Алек­сан­дар I, пра­у­нук Ка­ра­ђор­ђев. Не­што ни­же, ис­под цр­кве, под кро­шњом ве­ли­ког хра­ста, нала­зи се и пр­ви гроб у ко­ме је би­ло са­хра­ње­но Ка­ра­ђор­ђе­во те­ло.

По­сле ви­ше са­хра­њи­ва­ња ко­нач­но се сми­рио на Оплен­цу у цр­кви ма­у­зо­ле­ју у ко­јој по­чи­ва­ју го­то­во сви чла­но­ви ди­на­сти­је Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа чи­ји је уте­ме­љи­вач био баш он, Ка­ра­ђор­ђе.

Кустос у Радовањском лугу, у цркви Захвалница

Споменик вожду Карађорђу у Тополи

Сва ова ме­ста За­ду­жбин­ско дру­штво об­и­шло је у јед­ном да­ну. За­то ни­је ни чудо што је на кра­ју на­пор­ног пу­то­ва­ња наш сни­ма­тељ, Дра­ган Пе­тро­вић, ре­као: “Ви­ше не знам где се на­ла­зим. Све ми се за­вр­те­ло у гла­ви”.

Био је то и по­ход у су­срет ју­би­ле­ју 200 го­ди­на од Ми­шар­ске бит­ке по­сле ко­је су Тур­ци ко­нач­но схва­ти­ли да са срп­ском ра­јом ви­ше не­ма ша­ле, већ да се на њу мо­ра озбиљ­но ра­чу­на­ти.