Десета годишњица проглашавања независности Босне и Херцеговине од Југославије.

Стручњак: стручњак Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за изучавање словенских народа РАН Ана Филимонова

Пре двадесет година – 1. марта 1992. године – власти Републике Босне и Херцеговине која је улазила у састав тадашње Југославије, изјавиле су да су на референдуму победиле присталице независности. Буквално у року од неколико недеља територија „новорођене“ државе, укључујући и квартале главног града Сарајева, била је захваћена грађанским ратом на етничкој основи. Притом САД и водеће западноевропске државе не само да нису покушале да спрече конфликт, већ су уложиле максималне напоре за његово распиривање. Дубоци узроци босанске трагедије наводе се у материјалу нашег дописника Пјотра Искендерова.

01.03.2012. Глас Русије

Рат у Босни и Херцеговини у периоду 1992-1995. године се по својој окрутности издваја чак и на општем фону драматичног распада Југославије, који је почео од одвајања Словеније и Хрватске и који траје и данас у виду нерегулисане косовске кризе. Укупан број његових жртава је и дан-данас непознат. По неким подацима, број погинулих је достигао 200 хиљада. У сваком случају, ради се о најкрвавијем оружаном конфликту у послератној Европи. Обично се сматра да је јединствене Југославија представљала жртву све већих унутрашњих међуетничких и међуконфесионалних противречности, на које је утицао и спољни фактор у виду мешања ОУН, НАТО, Европске уније и исламског фундаментализма. То је у многоме тачно, али не само кад је Босна у питању. У њој су управо спољне силе допринеле распиривању сукоба.

Ради се о томе што је Босна и Херцеговина ишла ка својој независности у току неколико месеци. Још у октобру 1991. године републички парламент је усвојио „Меморандум о суверенитету Босне и Херцеговине“. Документ је донет простом већином гласова иако се по уставу за овакве одлуке захтевала квалификована већина. У јануару 1992. године присталице изласка републике из састава Југославије, огромна већина локалних Муслимана и значајан део Хрвата је иницирала спровођење референдума. Плебисцит је одржан у току два дана 29. фебруара – 1. марта 1992. године, међутим, његови резултати су били унапред познати. Срби који чине окој једну трећину становништва изјавили су да желе да остану у саставу јединствене државе и бојкотовали су гласање. Већ 1. марта увече власти у Сарајеву су изјавиле да су победиле присталице независности, а босански Срби су изразили спремност да с оружјем у руци бране своје интересе.

Било је јасно да република вртоглавом брзином пада у грађански рат и низ европских политичара је покушавао да спаси ситуацију. Најтемељнији план су у име европске заједнице предложили британски лорд Питер Карингтон (Peter Carrington) и португалски дипломата Жое Кутиљеро (José Cutileiro). Он је предвиђао претварање Босне и Херцеговине у конфедеративну државу на основу предаје већине овлашћења централне владе по местма и строгу поделу овлашћења на свим административним нивоима међу Муслиманима, Србима и Хрватима. Захваљујући напорима посредника лидери три државотворна народа су пристали да потпишу 18. марта 1992. године такозвани „лисабонски споразум“. Под документом је стајао потпис и тадашњег вође босанских Срба Радована Караџића (Radovan Karadžić) – којег ће Запад касније прогласити за главног кривца за рат у Босни. Међутим, у ствари се умешао амбасадор САД у Југославији Ворен Цимерман (Warren Zimmermann). Он је 28. марта 1992. године одржао тајни састанак с лидером босанских Муслимана Алијом Изетбеговићем (Alija Izetbegović), на којем је судећи по информацијама које су касније процуриле у медије, захтевао од њега да повуче потпис с документа обећавши у размену за то да ће у име Вашингтона лобирати брзо међународно признање независности унитарне Босне и Херцеговине под само његовим руководством. Истог дана Изетбеговић је изјавио да се одриче Лисабонског споразума. САД, Немачка и друге водеће западне земље су ускоро признале Босну и Херцеговину, а на територији републике су започете тешке борбе.

Геополитичке циљеве, које су Американци имали у Босни и Херцеговини, касније је открио утицајни конгресмен Том Лантос (Tom Lantos). По његовим речима, улогу САД у стварању муслиманске државе у центру Европе по заслузи не треба да оцене „сам одговорни лидери муслиманских држава као што је Индонезија, већ чак и најразиличитији припадници џихада“. Управо подршка босанским Муслиманима и Албанцима на Косову постала је за САД кључни противаргумент у полемици с исламским светом, која је започела у другој половини 1990-их година и заоштрила се после упада у Авганистан и Ирак.

Међутим, прогласивши за главног непријатеља у регулисању босанског питања Србе и истовремено пружајући војну подршку и политичку заштиту локалним Муслиманима у чијим редовима је ратовало на хиљаде муџахедина из Северне Африке, земаља Блиског и Средњег истока, САД, Немачка и друге западне државе су практично отвориле капију Европе за радикалне исламисте. На сличан начин су неколико година касније пружили сличну подршку албанском фактору, који представља директну претњу за стабилност целе Европе – објаснила је за „Глас Русије“ стручњак Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за изучавање словенских народа РАН Ана Филимонова:

Овај процес је безусловно деструктивног карактера, не само за Балкан, већ и за целу европску цивилизацију. Ради се о врло опасном деструктивном антицивилизцијском фактору, који се пушта у Европу. И у Босни и Херцеговини, и у целини на Балкану, НАТО, Европска унија и друге институције су спроводиле сопствене циљеве. Међутим, резултат њихове пасивности или насупрот томе, једностраног мешања, представља дестабилизација читавог региона. И ако за Американце Балкан остаје далеки полигон за вежбање технологије „ограничених ратова“, деловање Европљана у босанском, а касније и косовском рату је било слично и у многоме налик на самоубиство.

Уосталом, уједињена Немачка је имала своје разлоге кад је у питању Балкан. Главни се састојао у стварању у региону својих војно-политичких утврђења, као и услова за пребазирање тамо са сопствене територије америчких војних база. Братоубилачки конфликт у Босни и Херцеговини, заједно са заоштравањем ситуације на Косову на најбољи могући начин је одговаро овом циљу.

Како је показало искуство рата у Босни, снаге, заинтересоване за распиривање војних конфликата често по својој моћи и утицају превазилазе присталице политичког регулисања постојећих проблема. Испробавши 1990-их година на Балкану сценарио „хуманитарних интервенција“ и других војних и подривачких операција, водеће западне државе га данас све активније примењују у другим стратешки важним регионима света. А сама Босна и Херцеговина још увек није у стању да превлада последице крвавог међуетничког раскола.

********************

ДОДАТАК РЕДАКЦИЈЕ ОВОМ ТЕКСТУ:

ФБ страница СРБИ НА ОКУП

„НА ДАНАШЊИ ДАН, ПРЕ 20 ГОДИНА, У САРАЈЕВУ ЈЕ УБИЈЕН СРПСКИ СВАТ КОЈИ ЈЕ НОСИО СРПСКУ ЗАСТАВУ, НИКОЛА ГАРДОВИЋ, ЧИМЕ СУ МУСЛИМАНИ ЗАПОЧЕЛИ РАТ У БОСНИ ХЕРЦЕГОВИНИ.
НЕКА ЈЕ ВЕЧНИ ПОМЕН ПРВОЈ СРПСКОЈ ЖРТВИ У САРАЈЕВУ, НИКОЛИ ГАРДОВИЋУ, И СВИМ НЕВИНИМ ЗНАНИМ И НЕЗНАНИМ СРПСКИМ ЖРТВАМА У САРАЈЕВУ, ПОБИЈЕНИХ ОД МУЏАХЕДИНА И ТЗВ. АРМИЈЕ БИХ“.