19 фебруар 2012, ФБР, фељтон Б. Станића
Бранко Станић, есеји, приче, путописи…

КАКО СУ СРБИ ПОСТАЈАЛИ НЕБЕСКИ

Срби нису постали небески народ одједном. Тај процес је трајао. Можда траје још и данас, јер ми смо народ који воли да се разликује од других, да смо нешто особити, да имамо што други немају… Зато сам у овом приказу и одабрао оне приче које прате овај мит почев од Косовског боја, па скоро до данашњих дана. Нисам имао намеру да се теоретски бавим расправом како су и зашто Срби постали небески. Одабрао сам оне приче из историје и науке, а и оне из наше традиције које су утицале на стварање или потврђивање већ насталог мита. Зато су се овде, поред Кнеза Лазара и Милоша Обилића, нашли и Карађорђе, а и Никола Тесла и Милутин Миланковић, а и обични хајдуци и њихови јатаци. Сви су они, и не само они, утицали да постанемо то што јесмо.

Нису Срби измислили небеса. И други народи су имали небеска краљевства, али изгледа да смо само ми, као народ, постали небески.

Данашње генерације, а будуће сигурно, све ће мање хајати за тим митом. То је и нормално, јер ће се уклапати у будуће светске процесе, али мит остаје мит и не треба га заборавити. Он је део наше прошлости, део нас самих, и не треба га се одрицати нити стидети.

ПРИЧА БРОЈ 1 – ПРИ­ЗЕМ­НА СР­БИ­ЈА

Газиместан, 28. јуни 1989. године

Не­ма ни­чег ја­чег у срп­ској тра­ди­ци­ји од ко­сов­ског ми­та. За­то се ни­ка­да рани­је ни­је ни оку­пи­ло ви­ше Ср­ба на јед­ном ме­сту не­го 1989. године на 600-ту го­ди­шњи­цу од, по све­му су­де­ћи, и тра­гич­ног и слав­ног бо­ја.

На Газиместану на 600. годишњицу Косовског боја

Уочи Ви­дов­да­на 1989. го­ди­не у ор­га­ни­за­ци­ји ша­бач­ке Цр­кве кре­нуо сам аутобу­сом на Ко­со­во са мо­јим другом Пе­ђом.

И док смо че­ка­ли да кре­не­мо за­па­зих јед­ног ста­ри­јег, ома­њег и по­ма­ло дежмека­стог чо­ве­ка у чак­ши­ра­ма. На гла­ви му је би­ла шај­ка­ча, а у ру­ци је др­жао за­ста­ви­цу с че­ти­ри оци­ла. Го­во­рио је при­ја­те­љи­ма ко­ји су га ис­пра­ћа­ли:

– Идем до­ле да ма­ло “ср­бу­јем”!

И на­ша ко­ле­ги­ни­ца Ру­жа је ис­пра­ти­ла оца. И он је био слич­но об­у­чен, али без за­ста­ви­це.

Ко­ло­не ауто­бу­са и ауто­мо­би­ла сли­ва­ле су се ка ју­гу. Ве­ру­јем да је та­ко би­ло са свих стра­на. Ни­је би­ло во­зи­ла на ко­ме ни­је би­ла бар јед­на ве­ли­ка Сло­би­на сли­ка.

На Ко­со­во смо сти­гли ра­но. Био је то мој пр­ви и је­ди­ни до­ла­зак. До цен­трал­не про­сла­ве би­ло је да­ле­ко. Не­ки одо­ше у Гра­ча­ни­цу, а нас дво­ји­ца се са још не­ким дру­штвом за­пу­ти­смо пе­шке у При­шти­ну. Од Га­зи­ме­ста­на, При­шти­на ни­је да­ле­ко.

Се­ћам се и да­нас те при­зем­не ку­ће где смо би­ли. Ста­ра, тро­шна и те­сна, на пери­фе­ри­ји При­шти­не ка­да се скре­не с глав­не ули­це у спо­ред­ну. Јед­на од де­во­ја­ка из дру­штва у ком смо се на­шли по­зна­ва­ла је по­ро­ди­цу у тој ку­ћи. А јед­на же­на из те ку­ће, пре­ко род­би­не, би­ла је у не­кој ве­зи са Шап­цем.

– Где су са­да Ал­бан­ци? – упи­та не­ко из дру­штва баш ту же­ну.

– Са­кри­ли су се у миш­ју ру­пу. Ниг­де их не­ма.

Ни­ка­да на Ко­со­ву ни­је би­ло то­ли­ко Ср­ба као та­да. Ре­ке љу­ди из свих пра­ва­ца ули­ва­ле су се на по­при­ште дав­не бит­ке. До При­шти­не нам ни­је би­ло по­треб­но ни по­ла са­та, а са­да, у по­врат­ку, по­тро­ши­ли смо ско­ро сат и по.

Дан је био сун­чан, врућ и спа­ран због ки­ша од прет­ход­них да­на. Би­ло је и онесве­шће­них од то­плот­ног уда­ра.

Та­да сам пр­ви, и је­ди­ни пут, ви­део Ми­ло­ше­ви­ћа ужи­во, ма­да по­из­да­ље. Слушао сам го­вор ко­ји је сил­но уз­не­ми­рио на­шу са­бра­ћу – Хр­ва­те.

На­рав­но, да се са­да не се­ћам шта је све Ми­ло­ше­вић при­чао, али је у јед­ном тренут­ку ре­као:

– … Да­нас смо опет у бит­ка­ма, и пред бит­ка­ма. Оне ни­су ору­жа­не, ма­да и та­кве још ни­су ис­кљу­че­не…

– Шта ли му ово зна­чи? Да не на­ја­вљу­је рат? – про­збо­ри Пе­ђа гла­сно.

А у овој ре­че­ни­ци и хр­ват­ски ти­сак је чуо звец­ка­ње оруж­ја. Од тог зве­ке­та препла­ши­ли су се Хр­ва­ти па су на­ред­не го­ди­не, ре­као бих у је­сен, до­ву­кли пре­ко гра­ни­це пун шле­пер оруж­ја. То је онај за ко­ји смо зна­ли.

Бина на Газиместану

По­сле го­во­ра на­шао сам се код спо­ме­ни­ка Ко­сов­ским ју­на­ци­ма, баш кад се на истом ме­сту за­те­као и па­три­јарх срп­ски, Гер­ман. Про­шао је тик по­ред ме­не са штапом у ру­ци, бле­дог ли­ца и се­де бра­де. Ка­ко је он све оно из­др­жао са сво­јих 90 и не­што ле­та? И ме­ни је, иако та­да мла­ђем од ње­га 50 и ви­ше го­ди­на, све то би­ло напор­но. Сун­це и спа­ри­на су уби­ја­ли. Вој­ска је до­ве­зла ци­стер­не с во­дом да се народ ма­ло осве­жи.

По­сма­трао сам те­рен на ко­ме се пре 600 го­ди­на од­и­гра­ла ве­ли­ка бит­ка. Ви­део сам и Му­ра­то­во тур­бе где је са­хра­ње­на ње­го­ва утро­ба. Ле­ген­да ка­же да је баш на том ме­сту тур­ски сул­тан уби­јен.

Адам Стефановић: Бој на Косову

Бој су за­мет­ну­ли тур­ски стрел­ци, ис­тр­чав­ши ис­пред сво­је пе­ша­ди­је. Уз­вра­ти­ли су и срп­ски, а по­том су оклоп­ни­ци кре­ну­ли у на­пад. Њи­хов пр­ви удар је, зна се, најже­шћи и нај­ја­чи. По­за­ди је ишла пе­ша­ди­ја. До тог тре­нут­ка срп­ски оклоп­ни­ци су се увек су­да­ра­ли са оклоп­ни­ци­ма про­тив­нич­ких вој­ски. Иако им ово ни­је био пр­ви су­коб са Тур­ци­ма, ни­ка­да ни­је био ово­ли­ких раз­ме­ра. Са­да су се срп­ски оклоп­ни­ци, уме­сто са ко­њи­цом, пр­во су­да­ри­ли са пе­ша­ди­јом. За њих је то би­ло нови­на, а за Тур­ке уоби­ча­је­на так­ти­ка ра­то­ва­ња, јер они ни­ка­да ни­су на­па­да­ли први. Увек су че­ка­ли про­тив­ни­ка. Тур­ска ко­њи­ца је, од­мор­на, че­ка­ла у за­ле­ђу пеша­ди­је.

Ле­во тур­ско кри­ло, под ко­ман­дом Ја­ку­ба, је по­пу­сти­ло, за­ло­мио се и цен­тар. Ко је, и у ком де­лу бит­ке убио тур­ског сул­та­на Му­ра­та под ве­лом је ми­сте­ри­је, али оста­је чи­ње­ни­ца да је Му­рат у то­ку бит­ке по­ги­нуо од ру­ке срп­ског ви­те­за. Ле­ген­да ка­­же да је то био Ми­лош Оби­лић, а зва­нич­ни спи­си да је то учи­нио је­дан Три­бал.

Распоред српске и турске војске пре почетка боја

„И све ово сврши се лета 6897, индикта 12, месеца јуна 15. дан, у уторак, а час је био шести или седми, не знам, Бог зна“ (плаво Срби, црвено Турци)

И у мо­мен­ту ка­да се тур­ска вој­ска на­шла на ру­бу по­ра­за до­го­ди­ло се не­што дра­ма­тич­но.

На ле­вом срп­ском кри­лу на­ла­зио се Влат­ко Ву­ко­вић са сво­јим Бо­сан­ци­ма. У пр­вом уда­ру ни­је ус­пео. Вра­тио се на­зад, и док је при­пре­мао оклоп­ни­ке за но­ви напад, чуо је да је срп­ска вла­сте­ла из­да­ла Ла­за­ра, па је сво­ју вој­ску од­мах по­ву­као. Вест је би­ла ла­жна и то је има­ло ка­та­стро­фал­не по­сле­ди­це за да­љи ток бит­ке. Бајазит са свог де­сног кри­ла пре­ба­цу­је вој­ску у цен­тар и свом же­сти­ном на­па­да српски цен­тар. Ви­дев­ши да је све го­то­во Вук Бран­ко­вић из­вла­чи сво­ју вој­ску и одла­зи пре­ко Сит­ни­це.

Ла­зар је по­ку­шао да спа­се остатак вој­ске, али је том при­ли­ком ухва­ћен и убијен.

Из­гле­да да су бит­ку ре­ши­ли еле­мен­ти спе­ци­јал­ног ра­та ко­ји се од­у­век примењи­вао са­мо се раз­ли­чи­то звао у за­ви­сно­сти од епо­хе у ко­јој се рат во­дио. Са чи­је стра­не је до­шла вест, са срп­ске или тур­ске, са­да ни­је ни бит­но. Бит­но је да је вест уне­ла по­мет­њу у јед­ном де­лу Ла­за­ре­ве вој­ске што је до­ве­ло до пре­о­кре­та и пре­ва­ге на тур­ску стра­ну.

Кнез Лазар Хребељановић

А Ср­би, те 1389. го­ди­не, ни­су по­ра­же­ни, али ни­су ни до­би­ли бит­ку. Тур­ци ни­су по­бе­ди­ли, али ни­су ни из­гу­би­ли бит­ку. Обе вој­ске су се по­ву­кле.

До­каз за то је и чи­ње­ни­ца да ни Тур­ци ни­су пред­у­зи­ма­ли не­ке ве­ли­ке вој­не похо­де на­ред­них го­ди­на, све до 1396. го­ди­не на Ро­ви­на­ма. Чак је Ср­би­ја има­ла и ве­ли­ки сте­пен са­мо­стал­но­сти, ако из­у­зме­мо ва­зал­ни од­нос пре­ма Тур­ској. Би­ло је то цар­ство у екс­пан­зи­ји и ма­ле­на и раз­је­ди­ње­на Ср­би­ја ни­је има­ла ни­ка­кве шан­се да оп­ста­не и да се од­у­пре на­ди­ру­ћем исла­му.

За Ср­бе је епи­лог бит­ке био ра­ван по­ра­зу.

А и та­да је сва­ки вла­сте­лин са сво­јим вла­сте­лин­ством ми­слио да мо­же оп­ста­ти сам, као што и да­нас ми­сле, са­мо се дру­га­чи­је зо­ву. Опет Ср­би­ја, за­јед­но са Цр­ном Го­ром, пу­ца по ша­во­ви­ма по ко­ји­ма је не­ка­да пу­ца­ло Ду­ша­но­во цар­ство.

Да­нас мно­ги зна­ју да ка­жу ка­ко Ср­би сла­ве по­раз на Ко­со­ву. То ни­ка­ко не мо­же да бу­де тач­но. Не сла­ве они по­раз, већ сла­ве се­ћа­ње на не­што што су дав­но има­ли.

Ка­сни­је, на­род у не­мо­ћи сво­јој, у пе­сма­ма сво­јим, из­ми­сли цар­ство не­бе­ско, јер то му цар­ство ни­ко ни­је мо­гао оте­ти за раз­ли­ку од оног зе­маљ­ског. А да би све било убе­дљи­ви­је на­род иде­ју сво­ју о цар­ству не­бе­ском уде­ну у уста, а у ко­га би дру­гог до у уста ца­ра Ла­за­ра, као о опре­де­ље­њу са­мо­га Ла­за­ра, ко­ји уисти­ну и ни­је био цар, већ кнез. Кне­жев­ство је бе­зна­чај­но и за зе­маљ­ске окви­ре, а тек за не­бе­ско. Цар­ство је при­лич­ни­је јер оно је нај­ве­ће. И за­то га, по­смрт­но, на­род кру­ни­са у цара. И пре­ко Ла­за­ра, ца­ра не­бе­ског, и ње­гов на­род по­ста не­бе­ски на­род.

А Ла­зар је у ствар­но­сти био мно­го при­зем­ни­ји. Ни­је ни по­ми­шљао ни на ка­кво цар­ство, а ка­мо­ли на не­бе­ско. По­го­то­во не пред на­је­здом тур­ском. Ни­је ни са­њао да ће га на­род ка­сни­је уз­ди­ћи у не­бе­са.

С. Ленхарт: Милош Обилић

Не­ма­ју са­мо Ср­би Ко­со­во. И Аме­ри­кан­ци има­ју свој Ала­мо. Сто осам­де­сет Текса­ша­на бра­ни­ло је твр­ђа­ву Ала­мо од мек­сич­ког ге­не­ра­ла Сан­та Ане и ње­го­вих 4.000 вој­ни­ка. Сви су из­ги­ну­ли и оти­шли у ле­ген­ду. Њи­хо­ви жи­во­ти узи­да­ни су у бу­ду­ћу аме­рич­ку др­жа­ву, Тек­сас. Иако са вој­ног ста­но­ви­шта та бит­ка не би мо­гла да се сма­тра зна­чај­ном бит­ком, ипак се свр­ста­ва у ред нај­дра­ма­тич­ни­јих би­та­ка у аме­рич­кој исто­ри­ји. Пи­тај­те би­ло ког Аме­ри­кан­ца да ли се то они по­но­се што су по­ра­же­ни у Ала­му. А кад ка­жу “Се­ти се Ала­ма”, да ли ми­сле на по­раз или на не­што дру­го. Да ли је ико чуо да не­ко од њих го­во­ри “Баш су би­ли лу­ди. Сан­та Ана је само хтео да уђе у твр­ђа­ву. Мо­гли су га јед­но­став­но пу­сти­ти уну­тра. Ни­су му то мо­ра­ли бра­ни­ти”.

А још дав­ни­је, у вре­ме ста­ре Грч­ке, Ле­о­ни­да је са сво­јих три­ста Спар­та­на­ца био бра­на у Тер­мо­пил­ском клан­цу Ксерк­су и ње­го­вим Пер­си­јан­ци­ма. Опет би не­ко „паме­тан” мо­гао да ка­же „џа­ба су ги­ну­ли кад су Пер­си­јан­ци иона­ко сти­гли до Атине и спа­ли­ли је“. Да, спа­ли­ли су је, али су се и вра­ти­ли и ни­ка­да ви­ше ни­су поно­во дошли.

Не­што ка­сни­је, ако не гре­шим, Тит Ли­ви­је је у сво­јој Исто­ри­ји Ри­ма од оснива­ња гра­да за­бе­ле­жио: „Ни­ко нор­ма­лан ни­је за рат, али по­сто­ји гра­ни­ца ис­под ко­је се не мо­же по­пу­сти­ти“

И у овој по­след­њој би­ци, 1999. го­ди­не, Ср­би ни­су по­ра­же­ни, ни­ти је НА­ТО побе­дио, али је НА­ТО ипак ушао на Ко­со­во.

Да ли се то ра­ђа но­ви мит за бу­ду­ће ге­не­ра­ци­је или са ми­то­ви­ма тре­ба раскрсти­ти и у бу­дућ­но­сти не ства­ра­ти усло­ве за њи­хов на­ста­нак.

По по­врат­ку са про­сла­ве раз­вио сам филм сни­мљен на Ко­со­ву. И су­тра­дан кад узех сли­ке ле­ти­мич­но их пре­гле­дах и за­ста­дох код хе­ли­коп­те­ра. От­куд овај дим. Не се­ћам се да сам га та­мо ви­део. По­гле­дах ма­ло бо­ље. Па то је цар Ла­зар, се­ну ми кроз гла­ву. Ле­по се оцр­та­ва ње­гов про­фил на не­бу.

Силуета Небеског Лазара на небу изнад хеликоптера

По­ка­зао сам фо­то­гра­фи­је ко­ле­га­ма на по­слу.

– Где ти ов­де ви­диш Ла­за­ра?

– Ка­ко не ви­ди­те. Ево че­ла, ево но­са, по­гле­дај­те бра­ду… Ко би се то дру­ги та­мо до­ле мо­гао по­ја­ви­ти осим Ла­за­ра?

– Ти имаш буј­ну ма­шту. Ми ни­шта не ви­ди­мо – од­го­во­ри­ше ми хлад­но.

Ту пре­ки­нусмо при­чу. Ни­сам их хтео убе­ђи­ва­ти да ви­де оно што ја ви­дим. У кан­це­ла­ри­ју из­не­на­да уђе Пе­ђа. До­тле му ни­сам по­ка­зао фо­то­гра­фи­је.

– Пе­ђа, ко је ово на сли­ци? – упитах га без увода.

– Цар Ла­зар! – сме­ста из­у­сти, ни ма­ло не за­став­ши.

А зи­мус је не­ки мо­мак у не­ком се­лу це­пао др­ва. И кад пре­се­че јед­ну це­па­ни­цу ука­за му се не­ки лик на пре­се­че­ном др­ве­ту, као лик не­ког све­ца. О то­ме су пи­са­ле но­ви­не. Об­ја­вље­на је и фо­то­гра­фи­ја на ко­јој се ви­де две за­там­ње­не по­вр­ши­ни­це као очи, а ма­ло ни­же или ма­ло го­ре, у за­ви­сно­сти ка­ко се др­во окре­не, уоча­ва се зата­ма­ње­на по­вр­ши­на ко­ја би мо­гла да ли­чи на бра­ду. Пре­се­че­ну це­па­ни­цу прегледа­ли су и све­ште­ни­ци. То је Ва­си­ли­је Остро­шки, ре­кли су они. Не знам на осно­ву че­га су то за­кљу­чи­ли, као да су има­ли при­ли­ку да га ви­де за жи­во­та па зна­ју ка­ко је из­гле­дао.

Овај мој Ла­зар, ко­га сам ја усли­као, мно­го ви­ше ли­чи на чо­ве­ка не­го онај њихов Ва­си­ли­је, ко­ји се ука­за на оној пре­се­че­ној це­па­ни­ци. На­рав­но, ни ја ни­ка­да ни­сам ви­део Ла­за­ра, али на Ко­со­ву у оном мно­штву мен­тал­ног иш­че­ки­ва­ња на небу се мо­гао по­ја­ви­ти је­ди­но Не­бе­ски Ла­зар.

А при­ча се да се и за вре­ме Ку­ма­нов­ске бит­ке, ка­да је Ко­со­во осве­ће­но, на не­бу по­ја­вио Оби­лић.

Повезани текстови: КАКО СУ СРБИ ПОСТАЈАЛИ НЕБЕСКИ – ПРИЧА 2