ИСТОРИЈА

СРПСКИ ХЕРОЈИ: ВЕЉКО МИЛАНКОВИЋ…


15 фебруар 2012, ФБР, Александар Синђелић

СРПСКИ ХЕРОЈИ: ВЕЉКО МИЛАНКОВИЋ

Поручник Вељко Миланковић је био командант батаљона Вукови са Вучијака. Рођен је 5. јануара 1955. године у селу Кремна близу Прњавора (РС), а преминуо 14. фебруара 1993. године у Београду. По професији је био саобраћајни техничар а пре рата је био приватни предузетник.  Оснивач је и командант јединице Вукови с Вучијака 1993. године .
На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио Југославију. Иде у место Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника.
У родном крају формира јединицу „Вукови с Вучијака“. Убрзо он и његови „Вучјаци“ постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе, Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина. Августа 1991. године са својом ослабљеном јединицом заузео је спомен парк Јасеновац.
У току борбе на Брончицама, јединица „Вукови са Вучјака“ која је бројала 47 војника, убила је 37 непријатељских војника а више десетина је рањено. Том приликом заробљена су два тенка Т-84, један оклопни транспортер, веће количине оружја и муниције. Крајем фебруара 1992. године је рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији одакле је пребачен у Бања Луку где је оперисан и превезен на ВМА на лечење.
Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“. Као командат јединице током пробијања коридора водио је борбе код Добар Куле (1. јул 1992.), Бијелог Брда, Јакеша, Чардака, Цера, Модриче (26. јун 1992.) и Оџака (12. јул 1992).
Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима овог рата: „Момци „вечитог поручника Миланковића“ извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1992. године. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.”
Тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током дејска Масленица артиљерије[1] током операције погођен у десну страну груди.
Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је на родној Кремни. 23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.