СЕРБИЕ ПЛАЧЕВНО ПАКИПОРАБОШЧЕНИЈЕ ЉЕТА 1813 – СРБИЈЕ ЖАЛОСНО ПОНОВНО ПОРОБЉЕЊЕ 1813. ГОДИНЕ – ДЕО ПРВИ: КАЖИ МИ СИНЕ, ПОИЗДАЉЕ, КО ЈЕ ВИНОВНИК ПРОПАСТИ МОЈЕ? (догађаји 1803. – 1808.,  Митрополит Леонтије, слање депутата у Русију, долазак Родофиникина и Недобе) Заклела се Земља Рају дa ce сваке тајне знају. Народна пословица

*************

СЕРБИЕ ПЛАЧЕВНО ПАКИПОРАБОШЧЕНИЈЕ ЉЕТА 1813

СРБИЈЕ ЖАЛОСНО ПОНОВНО ПОРОБЉЕЊЕ 1813. ГОДИНЕ

__________________________________________

ДЕО ПРВИ:

КАЖИ МИ СИНЕ, ПОИЗДАЉЕ, КО ЈЕ ВИНОВНИК ПРОПАСТИ МОЈЕ?*

(догађаји 1803. – 1808.,  Митрополит Леонтије, слање депутата у Русију, долазак Родофиникина и Недобе)

Заклела се Земља Рају дa ce сваке тајне знају.
Народна пословица

МАТИ СРБИЈА: Ах, жалосна ја, после десетогодишњег праведног и успешног рата, наједанпут упропашћена Србија! За незаборавну свету слободу, за слободу у којој ћe као часни људи моћи да живе толики синови моји; једнородни Срби и из околних земаља, Босне, Херцеговине, Црне Горе и сестре моје Бугарске, у помоћ долажаху; устајући против тиранина, приносише себе драговољно на крвави жртвеник грознога Марса: десетогодишња грмљавина победоноснога оружја храбро се пробијала до накрај запада, југа, истока и севера, сви човекољупци обзираху се с великодушним радовањем на моје избављење; највећега на свету царства цар, при том једноплемен и једноверан са мном, у милостиво покровитељство своје беше узео наду моју; и кад учини да боре лица мојега, потамнелог од толиких стотина година, почеше сјајне зраке некадашњег лика мојега одавати — и кад нада моја беше у самом окончању дела… ах, љута судбина или подвале злих анђела — напротив — шта закључише?! Може ли ко од вас, о синови моји, пре него што ме тиранин сасвим удави и пре него што смртно заспи памет наша, а који сте још живи у недрима мојим, или који се, прежалосној мајци, потуцате од немила до недрага, може ли ме ко истинито известити како рођени син мој, а брат нашо Георгије, напусти без икаквог боја храбре наше градове и пограничне шанчеве, остави матер своју Србију, без крајње нужде, упропашћену, пребеже неславно у Немачку – и како се овакав гроб изненада мени отвори? Нека све знам ја, нека зна свет! Казујте!

СИН СРБИН: растрзаним срцем и у језеро суза утопљеним очима, ја ћy, мајко, волећи те колико и сваки други син твој; од почетка устанка твојега све време у боју бејах, служећи те синовски верно и радо; ја ћy ти истинито, све што је у знању мојем, казати: за памћење нама, као занимљивост другима, о поновном поробљавању твојем, поробљавању народа једнога – јер, присетимо се, после четири стотине година и Срби су један европски, а не мален народ. Ја сам спреман да одговарам на питања твоја, мајко! Питај!

МАТИ:  Кажи ми, сине мој! Који зао час принуди Георгија мојега на бекство? Можда га не послуша војска, или пак недостатак праха и олова, хране, осујети храброст вашу, или вас превелики број непријатељске војске угуши; без неког великог разлога он своју матер Србију не би оставио, до последњег бојног града и шанца и до последње капи крви!

СИН: Мајко моја! Ми нисмо ни пошли у одлучујући бој, нити је наша војска изгинула. Праха и олова имали смо у свим градовима и шанчевима; много година могосмо се бранити и од непријатеља штитити их. Хлебом особито, ти си нас из утробе своје обилно хранила; ни у томе никакве нужде нисмо имали. Дух храбрости синови твоји нису били изгубили, и све је једнодушно ка јуначком боју кипело, ка одбрани своје миле матере и слободе. Дело лето 1813. године и део јесени на свим пунктовима успешно отпор давасмо, а како син твој Георгије пребеже у Немачку земљу – свако се учуди; и тако ми остадосмо тело без главе, уђе страх у народ, остависмо топове, градове, шанчеве пуне хране, праха и олова, разбежасмо се куд који, од немила до недрага.

 МАТИ: Сине мој! Ово је за мене много недоумица, па и ужасно; ја не знам како о Георгију да мислим; кажи ми што поиздаље о понашању његову, ја га још не смем осудити, а не могу ни оправдања имати. Зар је устанка мога виновник такође виновник и пада мојега? Ко је крив за пропаст моју? Све да ми поменеш, сине; говори!

СИН: Познато је, како је у тешкој невољи 1803. године, против нечовечних тлачитеља Турака, непослушника цару своме, којима ни сам цар не могаше ништа учинити, син твој, храбри Георгије, са мало наше браће војевати започео, а све више нас придружило се било у прогону варвара. Познато је, како их ми, под руководством његовим, успешно разбијасмо, и из груди твојих, мајко, поистребисмо. Но, још од онога доба кад преостале Турке у градове позатварасмо, везир и дахије из Београда поручиваше нам да се умиримо с њима, да ћe они Турке злочинце казнити (где ми њиховој речи не могосмо поверовати, будући да смо толико пута били преварени, а наши кнезови и многа 6paћa од њих посечена), од тога доба, дакле, као што витез наш Георгије у отвореном великом рату с Турцима и у највећим опасностима током десет година никада своје прввобитно понашање није изменио, тако се, с његовим јунаштвом и успехом, заједно и упоредо, залегла и расла, у мраку, отровна једна аждаја која је, укратко речено, све десетогодишње наше муке и труде успела најпосле поништити и твоју, мајко, крваво изборену слободу прождерати.

МАТИ: Откриј ми, сине, за проклету ту аждају! Почни од онога срећног и, како разумем, у исти мах несрећног доба, кад први пут Турци хтедоше да се мире с вама и одреде cpeћy матере ваше Србије. На какве услове мира вас Турци позиваху и кога вам везир и дахије из Београда послаше на договоре?

СИН: Нама је понајвише слат наш митрополит Леонтије.

МАТИ: Зар је ваш архипастир за све оно време међу Турцима, непослушницима цара својега, живео?

СИН: Јесте, мајко, све док није видео да Турци морају бити поражени од нас.

МАТИ: Што је митрополит, као ваш архипастир, предлагао вама од турске стране?

СИН: Да се Турцима покоримо и предамо.

МАТИ: Би ли добро било да сте га послушали?

СИН: Ко би себе хајдуцима, одметницима свога цара могао поверити?

МАТИ: Зашто вас је митрополит тако саветовао?

СИН: За своју сопствену корист. Њему су везир и дахије били обећали: што год зажели и затражи – даће му ако њихов налог испуни. И то ти је, мајко, она љута аждаја о којој ћеш, све по реду, чути.

МАТИ: Будући да је он ваш хришћански архипастир, морао вас је боље саветовати, с вама зло и добро делити и вама веран бити.

СИН: Он јесте био наш архипастир, наше вероисповести, но, он није твој син Србин, нити си га ти родила. Турци међу нас шаљу владике Грке, такве, који нас, хришћане, за своју личну корист продају Турцима и Мухамеду, особито цариградски Грци.

МАТИ: Како се митрополит од Турака одвојио и к вама прешао?

СИН: Од велике нужде и страха. Када ми добро Турке на све стране потукосмо и у градове позатварасмо, он, видећи да ћe Турци бити уништени, избеже к нама, с објашњењем да у својој пастви, с нама, жели добро и зло делити.

МАТИ: Како се он владао међу вама?

СИН: Веома опасно за нас. Тајно и поуздано, сазнали смо да је желео да не успемо у нашем подухвату. Он је, боравећи међу нама, преко Немачке Турцима у градове писао, а после из Цариграда од дивана турскога писма примао, настојећи да у народу посеје убеђење да се не бијемо против Турака.

МАТИ: Зашто сте га трпели међу собом?

СИН:: Ти знаш, мајко! Владика, духовно лице, веома се поштује код нас; и да смо га на суд извели или прогнали, народ би се узбунио и наду своју изгубио, плашећи се да Бог више неће нашем оружју помагати.

МАТИ: Је ли он одавно из Цариграда за вашег архијереја послан к вама?

СИН: Он је био код последњег митрополита, кога је везир у Београду задавио — био је много година његов пратосинђел; покојни митрополит волео је оног Леонтија као своју душу и поверавао му све, као свом рођеном сину; он га је, уосталом, и произвео у протосинђела.

МАТИ: Зашто је везир удавио онога митрополита, добротвора овога другога?

СИН: Сви људи говоре, а казивали су верни Турци и миљеници везирови, да га је поменути митрополит Леонтије набедио код везира како је веома богат и хришћанима наклоњен. Везир, пак, према Леонтијевим измишљотинама, затвори у тамницу покојног мигрополита, а њега посла у Цариград, к својој Порти, с препоруком да заповеде патријарху да га произведе у чин архијереја и потом у Београд врате. Патријарх се не сагласи с тим да другог произведе у виши чин све док је жив тадашњи митрополит; Леонтије се из Цариграда врати у Београд к везиру и каза му патријархов одговор; везир одмах заповеди да се митрополит задави, а Леонтија опет посла у Цариград с извештајем цареву дивану о смрти митрололитовој. Тако патријарх рукоположи Леонтија за митрополита и у Београд га посла; он, пак, са задовољством заседе у отету крваву резидендију свога добротвора. Ево почетка Леонтијевог у хришћанском архипастирству!

МАТИ: О сине мој! Какав чудан тровач је живео међу вама!

СИН: Ми смо веома погрешипи што смо га примили, објавили га народу као архијереја, много добра му учинили и части указали, а све да га својим добрим срцем убедимо да он нама добро жели и веран нам буде; тако да и остала 6paћa, поштени Грци, могу о нама добро да мисле и добро желе; него, у томе смо се љуто преварили и змију у нашим недрима грејали.

МАТИ: Јесте ли ви уређење и право неко у народу завели кад је митрополит међу вас избегао?

СИН: Ми смо, мајко, Правитељствујушчи совјет народни били установили уз помоћ учених људи, наше 6paћe Срба, који су свет прошли и учили, па своја месга и службе осгавили и из привржености своме роду дошли к нама; они су засновали корен управљања нашега и унутрашње уређење, онако како и други европски народи уживају и напредују према одред- бама правнога поретка. Ми, без знања, без учене 6paћe своје, нисмо знали да установимо и руководимо овим народним добром.

МАТИ: Јесге ли ви, сложно, овим народним добром руководили и учену бpaћy своју слушали и ценили?

СИН: Ми смо сви у томе неко време једнодушни и сложни били; само се митрополит Леонтијео трудио да, иза леђа, ону уредбу омрази, и учену нашу бpaћy Србе с нама посвађа; и неке од наше браће већ је био уверио и отровао својим духом да Правитељство и Совјет народни није потребан као ни учени људи међу нама; и овакве речи беше у народ посејао: да немају за кога да се боре, да је боље да се Турцима предају, те зашто су дошли јеретици, учени људи, који у бora не верују?

МАТИ: Зашто је митрополит вашу бpaћy, учене људе, толико мрзео?

СИН: Ето зашто, мајко! Ма колико год да је наша храброст непријатеља поражавала, ми се без Правитељства не бисмо могли одржати. Дакле, митрополит је зато настојао да то уништи и испуни турски налог да учену нашу бpaћy удаљи од нас.

МАТИ: Кад сте Совјет установили, зар нисте могли да митрополиту границе положите, да се не меша у народна дела или да му, као издајнику, судите?

СИН: Мајко моја! Тегобама прилика и времена, и велики цар и кнезови каткада се покоравају и трпе; тако смо и ми морали њега да трпимо. Имао је доста новца и просипгао га је у народ као песак; и као духовно лице добијао је део за себе.

МАТИ: У Совјету, у почетку, о чему сте се највише договарали?

СИН: Од кога ћемо помоћ тражити и коме ћемо се искрено поверити.

МАТИ: Од кога сте били намтеравали да тражите помоћ и себе да поверите? На почетку нашег устанка, од нашега суседа, милостивога дара Франца, под чијим жезлом живи у благостању неколико милиона наше браће уживајући сва људска права, имали смо добру помоћ и подршку у нашим потребама; стицајем ондашњих околности и према самој природи тих прилика, просудили смо да никоме другоме не можемо себе искреније и поузданије поверити до једноплеменој и једноверној Русији. Тако ми, као прости људи, просудисмо; а и учена браћа наша, као деловође наше, саветоваше нам да нигде не можемо бити срећнији и безбеднији него у савезу са једноплеменом и једноверном Русијом; стога чврсто закључисмо да се ње држимо и помоћ од ње молимо.

МАТИ: Јесте ли сви сложни били у тим намерама?

СИН: Сви ми Срби, тајко, једнодушно смо тако мислили — осим митрополита Леонтија. Није смео да нам говори јавно, него тајно, преко трећег лица да он „не налази за добро споразум са Русима, јер ћe Руси преварити Србе, као што је Орлов у Грчкој преварио Мореју и њу на жртву Турцима оставио“. Ово су биле митрополитове речи против Руса.

МАТИ:  Посласте ли ви тада депутате у Русију?

СИН: Послали смо; и по одласку наших депутата султан турски нам је слао понуде да се примиримо, да ћe нам дати наша права с којимао ћемо убудућe слободу уживаги и да ће нас од насиља својих непослушника бранити; да већ једном прекинемо трогодишњу борбу, да смо, рече, његове непослушнике довољно казнили.

МАТИ: Што сте ви на то одговорили султану?

СИН: Ми смо време којекако продужили и послали султану депутате да против његове воље нећемо поступати; међутим, чекали смо одговор од наших депутата из Русије.

МАТИ:  Какав одговор су нам депутати из Русије послали, или донели?

СИН: Депутати су нам из Русије донели одговор да ће ускоро почети рат с Турцима и да ћe се нама свака помоћ дати; да себе не поверавамо султану, да ћe Русија уз помоћ својега оружја будућност наше среће и независности од Турака обезбедити за вечност; к свему томе, да ћe нам послати једног свог чиновника, у чије руковођење и упутства можемо имати поверење.

МАТИ: Је ли прошло много времена до појаве рата између Русије и Капије (Порте) отоманске?

СИН: За кратко време букну рат и Руси завладаше Бесарабијом, уђоше у Молдавију и Влашку а на Дунав код Кладова и Брзе Паланке храбри генерал Исајев са делом своје војске дође у помоћ нашој војсци и на Штубику, на нашој страни, војску видинскога везира од двадесет хиљада војника, заједно са нашим храбрим братом Миленком и његовом војском која је била спрам везира, разбише потпуно. То је било 1807. године. У међувремену, Руси беху у Београд послали свога агента, државнога саветника Родофиникина, којега су синови твоји, мајко, с неописивом радошћу примили, кличући: Нека живи наш свемилостиви заштитник, хришћански велики дар Александар! Нека живи његов генерал Родофиникин, наш премили гост!

МАТИ: Јесте ли се ви са својим милим гостом добро опходили?

СИН: Ми смо се према њему тако опходили да смо тебе, мајко, као и себе, неограничено поверили његоним наређењима и упутствима. При том, известисмо га у вези са митрополитом Леонтијем: да је веома опасан човек, да му не верује и да га се чува као живе ватре; а своје тајне послове које ћe с нама имати, њему да не открива, јер, ако му што каже, то ћe преко њега и наши непријатељи Турци знати. А код свих осталих синова твојих Срба, наћи ће срце u душу руску и једнодушну.

МАТИ: Је ли између вас и Родофиникина залог љубави тpajao вечно?

СИН: После неког времена приметисмо да Родофиникин с нама хладније поступа, па и неповерљиво.

МАТИ: Јесте ли могли изнаћи узрок за ту његову промену? Кад смо приметили промену код Родофиникина, забринусмо се и у жалост западосмо. Дању и ноћу бесмо обузети размишљањем како да дознамо откуд та његова промена према нама; тако сазнадосмо да митрополит Леонтије ноћу код Родофиникина доходи, упази и излази на нека мала врата, а не на она кроз која смо обично сви ми улазили и излазили. Сазнадосмо, такође, како је митрополит успео да нађе пут којим ћe се увући код Родофиникина и пријатељство задобити, те да му он верује све што му Леонтије говори.

МАТИ: Како је митрополит Леонтије ycпeo Родофиникина отровати против вас?

СИН: У Београду беху живели неки трговци Грци, које је Родофиникин веома волео и преко којих је митрополит успео да Родофиникина на своју страну превари, да њему све верује.

МАТИ: Како је митрополит успео да вас набеди код Родофиникина?

СИН: Мајко моја! Митрополитово дело понајвише је била ова бригa: знајући да ми без учених људи нисмо могли никакав поредак у народу завести, он се старао да у народу посеје сумњу како „учени људи нису за нас, јер у Бога не верују“; тако је успео и да Родофиникина увери да су приврженији иноплеменом двору него ли руском и да ми, такође, с Родофиникином притворно и дволично поступамо зато што је Грк, као и да намеравамо затражити од цара другог чиновника.

 МАТИ: Како је Родофиникин могао веровати трговцима Грцима и Леонтију више него вама, народу?

СИН: Зато што је Грк, успели су да га окрену против нас; да је био рођени Рус, не би смели ништа да помену против нас.

МАТИ: Дакле, како сте се понели и шта сте чинили?

СИН: Било је веома тешко. Пре него што смо приметили да је Родофиникин отрован против нас, радили смо и писали према његовим упутствима; то је служило његовој подлости, да потврди своје пријаве које је писао у Главни војни квартир (стан) да и главнокомандујући може мислити против нас, као и остали Руси, онако како је желео наш митрополит Леонтије.

МАТИ: Како сте се владали и шта сте чинили у тим приликама?

СИН: Опет смо се трудипи да Родофиникинову љубав заслужимо и уверимо га у нашу искреност. Своја простосрдачна осећања према њему излили смо чак и у стиховима које смо у Београду, на Нову 1808. годину њему, као и самом Господару сачинили и који cy после штампани у Венецији. Уз то, посласмо и наше депутате у Главни војни стан фелдмаршалу кнезу Прозоровском и у Петроград цару Александру, да се препоручимо његовој царској милости и покровитељству.

МАТИ: Шта су вам депутати јавили из Главног војног стана?

СИН: Наши депутати су нам писали да их је фепдмаршал кнез Прозоровски веома хладно примио и опходио се с њима као туђинцима; на исти начин поступали су и сви у његовом окружењу; у њих се преко Родофиникина увукао и уселио дух митрополита Леонтија и у њиховном обраћању нашим депутатима примећивало се велико неповерење: сваку реч тумачили су двојако; првобитно понашање и поверење руско беху сасвим ишчезли.

МАТИ: А депутати, јесу ли се у Петроград упутили из Главног војног стана?

СИН: Ни у томе нисмо могли успети. Кнез Прозоровски је из Јаша 8. марта 1808. године, писмом под бројем 326, известио нашега вожда и Совјет: да смо посредовањем и старатељством његовим и ми, Срби, укључени у примирје с Портом до коначног мира између Русије и Порте отоманске у којем свемилостиви господар неће оставити Србе без личне своје пажње и старања о обезбеђењу будуће наше судбине; да смо дужни да останемо мирни и у свим пословима у вези са благостањем и потребама које се тичу народа српскога, са Родофиникином да се саветујемо и његове савете следимо, и да он не налази потребним слање депутата пред лице господара императора; ово је био одговор Прозоровскога.

МАТИ: Jecy ли депутати код њега остали?

СИН: Један депутат је остао у Главном војном стану, а други се вратио к нама (један наш учени брат) и у Совјету нашем одржао овај говор: „Ја сам онај који је још у Смедереву, када смо Совјет правитељства установили, своје мишљење изнео да, ако се Русије не будемо чврсто држали и замолили је да буде наша подршка, ми ни са ким другим нећемо моћи да поставимо добар основ нашега дома нити ћемо себе обезбедити. Сви се можете присетити ових речи које сам изговорио и којих сам се до сада чврсто држао. Но, отровни митрополит наш, Леонтије, преко свих наших напора и оданости наше према Русији, надвладао нас је и успео да нашу бpaћy Русе усмери на лажно мишљење о нама и да преко Родофиникина престану да маре за нас: и овај ланац, из Србије – из митрополитове гадне душе преко Родофиникиновога слабога срца – пружио се до Петрограда, а може бити да је свој корен пустио и у царево срце. За сада се не може пресећи, него треба да се старамо о будућности народнога добра: јер, кад је наш непријатељ митрополит Леонтије успео Родофиникина да окрене на своју руку, а агенту цареву и главнокомандујући и сви Руси морају веровати – њему једном једином – више него свима нама… то за нас добра не може бити.“

МАТИ: Што сте ви закључили на његове речи?

СИН: На његове речи сви смо плакали у својој души, а њега посматрасмо као огорчена човека; старали смо се да свим могућим средствима уверимо Родофиникина – оно честито срце његово које се у почетку показало добро према нама – да опет буде онај наш Родофиникин и да Леонтија не слуша. И кад се понадасмо да ћeмo успети у својој жељи, роди се у нашем дому друга несрећа; за помоћника Родофиникину дође колегијски саветник Недоба, који одмах, даноноћно, поче да ради са митрополитом и отворено показа негодовање према нашем поступању, нашим обичајима, нашем поретку, нашој љубави и оданости; ишчезну сасвим и престаде Родофиникинова сарадња са нама. А с митрополитом пак, јавно, даноноћно, у народ бацаше ватру да се не покорава нашој управи; и на крају, посрећило им се да заваде нашу најславнију бpaћy, нашега вожда и господара Миленка и Петра Добрњца. На исти начин осудише и пензионисаног капетана Новокрштеног, који је из Русије дошао к нама пре Родофиникина, у бојеве с нама одлазио, толико пута рањен био, да се његове услуге нашем народу показаше и преко свих граница очекивања. Под изговором службе, Родофиникин га отпреми у Главни војни стан, главнокомандујући пак у Петроград, а из Петрограда послаше га у заточеништво, јер је нама био веран и одан, а митрополита није трпео. Ми смо молили главнокомандујућег да нам врати Новокрштенога, но он нам је на то одговорио да не може, јер се тако меша у духовне послове. Ево, види се да је важнији био неверник Леонтије и слуга код главнокомандујућег неголи ми сви Срби!

МАТИ: Кад вeћ нисте могли имати Родофиникина на својој страни, а Недоба међу вас као још гори отровник стиже, шта сте могли учинити?

СИН: Ништа нисмо могли учинити, једино што смо имали добру позорност на себе. Иза цариградских султанових посланика који су били код нас и тражили да од руског савеза одступимо, обећавајући да ћe нам Порта сва права према нашој жељи дати и које смо ми већ послали назад с одговором да од Русије никада нећемо одступити, осташе њихови репови – неки владике и друга духовна лица – и њих се у Београду беше много накупило, а све Грци, понајвише из Цариграда. Опажасмо њихова шапутања којекуда по угловима, против нашега Правитељства, а све с Недобом и нашим митрополитом удружени; сазнавши све то, као и да им из Цариграда често писма долазе, поразмислисмо и закључисмо да сва беспослена лица заједно са нашим митрополитом Леонтијем уведемо у једну лађу и пошаљемо низ Дунав преко границе судбини на провиђење; Родофиникину, потом, јавимо о томе; он се на то страшно окомиo на нас, посебно је протестовао за нашег митрополита Леонтија у име цара Александра, јер он, рече, под царским покровитељством има да буде међу нама, те он не може да га прогна. Ми уважисмо само царево покровитељство над нашим неверником Леонтијем – а све друге преко границе отправисмо; међу њима је и владика Краљевић био: Родофиникин му даде новац за трошак и препоруку; он се отправи у Далмацију и код Француза добије службу да у Далмацији буде владика. Колико год је скитница Грка прошло и дошло међу нас, свакоме је Родофиникин дао плату, а на рачун тога да је на нас Србе потрошио. Постојаност и оданост нашу према Русији, истомишљеност и уређење нашега поретка, Родофиникин је на почетку боравка међу нама похваљивао и све нас 6paћoм називао, а на крају, све врлине невернику митрополиту приписивао и високу руску управу уверавао да је међу нама једино Леонтије привржен Русији и да се само с њим може имаги посла; нac Србе, варварима је називао…

 МАТИ: Како је Родофиникин могао описати митрополита као преданог Русији, кад се митрополит противио било каквим вашим односима с Русијом и кад је тврдио да ћe вас Руси преварити?

СИН: Зато што је Грк. Још више да ти кажем, мајко моја! Један руски чиновник, по презимену Каменски, донео нам је свето миро из Русије; тог младића, који нам донесе ту ствар, ми смо угостили колико год смо боље могли, обдаривши га једном сабљом сребром окованом. По свом одласку од нас, наше понашање и обичај наш описао је што је могао црње и дао да се штампа у Прусији! Ево колико је Леонтије успео да више бpaћe Руса виче против нас и њему да сведоче!

(наставиће се…)
_________________________

* Књига је подељена у четири дела ради лакшег објављивања. Наслове приредило уредништво ФБРепотера, они нису интегрални део књиге.

НАЈАВЉУЈЕМО:
Део други – Сва се Турска сила на Србију навалила!
Део трећи – Србија, жртвована склопљеним миром, одлучује да се брани!
Део четврти – Ко је виновник Вождовог бекства и народног издајства?

Повезани текстови: Забрањена књига о Првом српском устанку која баца ново светло на тај историјски период!!!

Disclosure: We are a professional review site that receives compensation from the companies whose products we review. We tested and reviewed the web hosting sites ranked here. We are independently owned and the opinions expressed here are our own.