Убица Ђинђића пребачен у Лондон!

25.12.2011.

Прави убица Зорана Ђинђића евакуисан је из Београда 12. марта 2003. приватним авионом, који је са сурчинског аеродрома одлетео за Лондон. Ако будем присиљен, правду ћу и за атентат и за остало потражити у Стразбуру. А, дотле, и овде ћемо се, богами, ћерати још!

Осуђен, засад, на свих 137 година робије, Милорад Улемек Легија ипак не губи наду да ће на крају доказати да невин чами у самици Окружног затвора у Београду. И више од тога. Намерава да докаже не само да сам нема никакве везе са ликвидацијом Зорана Ђинђића, већ и да убица уопште није био Звездан Јовановић, него неко сасвим други. Неко ко је – само неколико сати после убиства – евакуисан за Лондон. Приватним авионом који је полетео са сурчинског аеродрома.

У ексклузивном интервјуу за Глас јавности и Курир, Улемек одговара на око 400 питања која се односе на убиства Зорана Ђинђића, Ивана Стамболића, покушај ликвидације Вука Драшковића у Будви и на Ибарској магистрали, као и на петнаестак убистава на “београдском асфалту” и три отмице – за шта је све оптужен. Али, истовремено, износи и неку врсту властите контраоптужнице, полемишући са Душаном Михајловићем, Владимиром-Бебом Поповићем, Чедомиром Јовановићем и другима. При том, указујући, поред осталог, да је Дејана Миленковића Багзија, једног од четворице сведока сарадника у процесу за убиство, пола године у Грчкој “тренирала” једна страна обавештајна служба, највероватније америчка.

Изјавили сте поводом своје предаје: “дошао сам да кажем истину и тражим коректно и фер суђење”. Такво суђење, како тврдите, нисте имали ни у једном процесу. Шта ћете урадити ако Врховни суд Србије на крају свих крајева одбаци и ваше будуће жалбе на, сада још ненаписану пресуду за убиство Ђинђића? Хоћете ли правду тражити у Стразбуру?

– Дошао сам и рекао истину. Фер суђење нисам имао, нити сам могао да имам, са оваквим стањем у држави! Кад је реч о Врховном суду, опет не очекујем ништа посебно. Очекујем да ће поступити по директиви, да ће и оне његове судије које се буду бавиле убиством тако сачувати своје фотеље. То је линија мањег отпора која је код нас и даље популарна. А Стразбур? Па, о том – потом. Имамо овде још да се ћерамо! И, богами, ћераћемо се!

Ако је баш сваки процес у коме сте оптужени, како тврдите, “режија” – зашто би Стразбур био ван домашаја тако моћних “режисера”?

-Да ли ви то упоређујете правосуђе ЕУ са нашим?! Добро сте ме насмејали!

ЖИВКОВИЋУ, ЦЕДИ ГРОЖЂЕ!

Бивши премијер Зоран Живковић творац је, на први поглед парадоксалне, тврдње: да ћете ви, а можда и неки други осуђени за атентат, “отворити душу” тек када се суочите са правоснажним осуђујућим пресудама. Значи ли ово да је Живковић већ тада знао нешто више и био у праву?

– Што се тиче те изјаве мудросера, господина Живковића, па и сами кажете да је то парадокс. Господин Живковић ћути, ћути и онда ођедном одвали нешто и вероватно чека да се земља затресе. Међутим, ништа од земљотреса! Своје знање и умеће дотични господин је показао тако што се Влада Србије распала за само шест месеци његовог вођства. Према томе, нека цеди грожђе и нек не лупета глупости!

Да ли сте сада спремни да кажете бар нешто што нисте били спремни, или нисте смели, да кажете у кривичним поступцима? Поготово ако сте знали да се и због вас гради затвор у Пожаревцу и да можете да рачунате на неколико пута по 40 година робије? Да ли се, можда, нешто крупно у међувремену догодило, нешто што би променило ваш гард?

– Мало сте напорни, али добро. Такви сте ви новинари. Све за славу, и тираж! Својом предајом доказао сам спремност за пуну истину. Њу сам, такође, доказао и одговарањем у судницама на сва постављена питања. Као што сада одговарам и вама. И, као што сам спреман да одговорим сутра. Било коме.

А затвор?

– Ви, новинари опет, као и много пута до сада, покушавате овом народу или грађанима (како то воле да кажу ове бајне демократе), да утувите у мали мозак разне предрасуде. Јер, тотална је глупост и неистина да је тај нови затвор изграђен због моје маленкости. Чисто сумњам да би се држава бацала у такав трошак због мене! По мојим сазнањима, тај затвор је изграђен да би “пратио” нови закон о организованом криминалу. На захтев Европске уније, у коју тако грчевито желимо да уђемо. Тако смо, ето, почели од градње затвора, уместо од породилишта, болница и школа! Али, добро. И то је Србија.

Да ли се у међувремену заиста ишта крупно догодило?

– Крупно се није догодило ништа, осим што сам добио укупно 137 година робије. На страну та ситница, желим да се чује и друга страна приче.

КАО ЂАВО ОД КРСТА!

Шта је било оно што сте говорили у судницама: делимична истина, или лаж (на коју имате право и по ЗКП), комбинована, можда, са свесним скретањем судских поступака на криву страну? Или одвраћање правосуђа од неких околности, актера и догађаја?

– Никада нисам пред судом говорио лажи или делимичну истину! Проблем је само у томе што мене нису хтели баш много да слушају. За ове четири године и мало више, колико траје ова циркусијада, судије које су судиле мени и осталим припадницима ЈСО-а нису биле баш много заинтересоване да чују истину и да приме к знању оно што ми имамо да кажемо. А, и зашто би – кад су пресуде нама највероватније донете још пре 12. марта 2003. године! На судијама је било само да одраде процедуру. Доказ за то је и ово што се догађа са пресудом Врховног суда у случају Стамболић-Драшковић.

Шта имате у виду?

– Један једини судија је ту ствар хтео да истера до краја. Па, када је видео да нема с киме, јер су данас фотеље и функције најважнија ствар у земљи Србији, управо тај судија је морао да поднесе оставку, јер је то и у правосуђу, изгледа, једини начин да се сачувају част и достојанство професије. Сигуран сам да данас многе колеге тог судије, Милене Инић-Дрецун, говоре испод гласа: “Будала!” Али, у томе је разлика између великих и малих људи. Велики људи испадају “будале”, а мали и послушници као да постају пример нових вредности данашњег друштва. Шта да се ради: И то је Србија!

Хоће ли се ваша будућа жалба Врховном суду “везивати” и за предмет “Политичка позадина убиства на премијера Зорана Ђинђића”, којег је формирао Слободан Радовановић, пре него што је отишао са функције Специјалног тужиоца за борбу против организованог криминала?

– Моја добра воља да одоговорим на питања која ми постављате нема ама баш никакве везе са спекулацијама које лансирају разни појединци. Хоћу, једноставно, да се чује и друга страна приче. Свака медаља има две стране.

Шта кажете за потез тужиоца Радовановића?

– Предмет “Политичка позадина убиства” прича је за себе. Питам: зашто то није разрешено у току самог процеса?! Ако је то суђење било “процес века” зашто се није ишло до краја, већ се преломило преко колена?! Моје лично мишљење је да је то била “циркуска представа века”! Уверен сам да слично мисле сви који су га озбиљно пратили.

Зар вама разоткривање “позадине” не би требало да одговара?

– Према мојим информацијама, тај предмет је формиран само да би се замазала пресуда и да би се пажња одвукла на другу страну. Јер, ако хипотетички узмемо, заправо, здраво за готово, тезе које покушавају да пласирају Чедомир Јовановић и ови његови хашишари, питање је: како ће позадину тог убиства да истражи неко, ко је на неки начин (по лупетању Чедице), умешан у то убиство?! Међутим, то су саме глупости, које се лансирају по систему “држите лопова”. Зато може да се пита само: зашто истрага у том тзв. “Предмету” није вођена од самог старта? Није потребно много мудрости да би се неке ствари истерале на чистац, а после тога би много шта било јасније.

На шта циљате?

– На ово: зашто је суд грчевито избегавао реконструкцију самог убиства? Утолико пре што би после ње многима била зачепљена уста! Али, суд је бежао од реконструкције као ђаво од крста! Зато што је и судијама било јасно да реконструкција руши званичну оптужницу! Да је власт стварно била заинтересована за расветљавање политичке позадине убиства Ђинђића – истрага би од старта кренула сасвим другим правцем!

ОД КОШТУНИЦЕ – НИШТА

Којим то другим правцем?

– Веома једноставним. Требало би до краја испитати многе чињенице. Зашто је Владимир-Беба Поповић тражио од Милана Веруовића да заборави и не помиње фамозни трећи метак? Коме је телефонирао Спасоје Вуловић – тадашњи вођа акције “Мељак”, сада командант САЈ-а и ко је особа која му је аминовала или наредила убиство Душана Спасојевића и Милета Луковића, који су у том тренутку имали статус ухапшених особа? Зашто за Багзијем није била издата Интерполова потерница? Коме је било у интересу да Багзи онда не буде изручен нашим правосудним органима? Ваљало би сетити се: он је у Грчкој провео више од шест месеци и много се натезало с његовим изручењем Србији. А, примера ради, “француска петорка”, ухапшена због фалсификованих пасоша, била је изручена после два дана. Што значи: Багзи је, иако оптужен за учешће у убиству највишег државног функционера, “чекао” дуже од пола године!

Шта би још требало проверити ?

– Много тога! Ко је извршио страховит притисак на суд да се Багзију да статус сведока сарадника, упркос томе што он није рекао ништа што се већ до тада није чуло на суђењу? Тим пре што је добио статус као понављач, из другог пута. Даље, како је било могуће да он буде пуштен из притвора за случај “Лимес” ако су, како сада тврде, сви одмах знали да је то био покушај убиства? Шта су надлежни органи урадили за тих двадесет дана колико је прошло од “Лимеса”, до 12. марта 2003. да заштите покојног премијера Ђинђића?

Је ли то, најзад, све?

– Није! Ако је тужилац Јован Пријић располагао јаким доказима – због чега су му била потребна чак четири сведока сарадника?! Зар један, уз све те “доказе”, није био сасвим довољан? Још је пуно питања на која би требало пронаћи одговоре, али се очигледно, кренуло сасвим другим путем. Као што рекох: Србија није спремна за праву истину! То што је тужилац Радовановић напрасно склоњен на тзв. више радно место – само указује да су моје тврдње тачне. Не мења се коњ који добија трке и побеђује!

Не потврђују ли питања која отварате јавно изговорена очекивања Чедомира Јовановића, Рајка Даниловића, Срђе Поповића, Владимира-Бебе Поповића и других: да сте калкулисали током свих процеса, надајући се да ће вас заштитити премијер Војислав Коштуница, за чији сте рачун, наводно, извршили политичке ликвидације?

– Прво, нисам отварач или отварачица уста као неки! Увек сам говорио без длаке на језику! А, друго, претпоставкама политичких и друштвених пигмеја чија сте имена навели сваки коментар је излишан. Та стара и зла прича да сам се предао зато што сам добио некакву заштиту од појединих политичких структура – обична је глупост! Па мени, за оно за шта сам оптужен, не би могао да помогне ни Савет безбедности УН! Нити бих ја прихватио његова обећања и заштиту! Утолико ми је мање била потребна заштита ситних мудросера са наше политичке сцене.

КАО ПАПА НА ЕГЗИТУ

Како изгледа један ваш затворски дан? Како одржавате дух и тело? Шта читате?

– Затворски дан, као затворски дан. Ако се човек не организује добро, може да се смори као Папа на Егзиту. Код мене је овако: пуно читања и писања, мало спорта и рекреације. Духовне молитве пре свега. И, прође дан. Па онда сутрадан – све испочетка. То вам је као у зачараном кругу. Тренутно читам класике: Гинтера Граса, Алаји, Саламана Руждија, Амос Оза и тако. Лагана литература.

И о којим духовним молитвама говорите?

– Говорим о молитвама из нашег, православног молитвеника. Није сигурно из Корана! Побожан сам. Верујем у једног јединог Господа Бога.

ДАЛЕКО ОД ФИЛАРЕТА

Даница Драшковић јавно тврди да вас је владика Филарет месецима скривао у цркви, у бањи код Прибоја. Има ли истине у томе?

-Баба Дана, као по обичају, мора да промовише своју памет преко мојих леђа. Све време свог скривања боравио сам у својој кући!

Значи, тврдите да вас нико није оставио на цедилу?!

– Управо тако. Нисам имао никакав договор, нити ичију заштиту! Самим тим, мене нико није ни могао оставити на цедилу! Имао сам довољно муда да се предам добровољно. И зато што сам као војник научен, још у раној младости, да прихватим сваку одговорност. Осим тога, смучило ми се да више слушам како блате и моју породицу и ЈСО! Најважније је, упркос томе, ипак било то што је истина на мојој страни! И, за разлику од многих других, не кријем се иза туђих скута и имена. Ја сам свој на своме. Могу свакога, у било које доба, да погледам у очи. Ма, не плашим се никога, осим Бога и жене!

извор: Глас јавности