ДЕШАВА СЕ...

Српске жене које су као малолетнице силовали хрватски војници 1992. године на подручју Оџака траже да злочинци коначно одговарају за своја злодела


Силоване Српкиње траже правду

25. 12. 2011. 09:34 (Срна)
zene

Српске жене које су као малолетнице силовали хрватски војници 1992. године на подручју Оџака траже да злочинци коначно одговарају за своја злодела.

За сексуална злостављања, којима су свакодневно биле изложене од маја до јула 1992. године, оптужују припаднике Хрватског већа одбране и јединице „Ватрени коњи“. Зона деловања ове јединице била је у некадашњем српском селу Нови Град, где су се налазили жене и ђеца, док су мушкарци били у логорима у основној школи и фабрици „Стролит“ у Оџаку.

За сексуална злостављања, којима су свакодневно биле изложене од маја до јула 1992. године, Српкиње из Оџака оптужују припаднике Хрватског већа одбране и јединице „Ватрени коњи“.
Две жртве, једна је тада имала 14, а друга 17 година, испричале су агенцији Срна кроз какве су тортуре пролазиле све док нису изашле на територију која је била под контролом Војске Републике Српске.

Вишечасовна силовања
Једна од њих прича да је као седамнаестогодишња девојка са још три жене била изложена вишечасовним силовањима током пуна три месеца. За то време, истиче, ниједном се нису окупале, нити су имале шта да једу. Када је српска војска пронашла, имала је нешто више од 30 килограма.

Њих четири су са децом, а она је тада имала бебу, једно време биле заточене у приватном стану у Оџаку. Ту су биле изложене најгорим сексуалним злостављањима.
Према њеним ријечима, једном су у стан упала четворица мушкараца, међу којима је био и њен комшија, затворили су прозоре и врата, навукли завесе и параване и иживљавали се над њих четири на све могуће начине.

„Ми смо плакале и дозивале у помоћ, али на то нико није реаговао. Тај пакао је трајао два-три сата и за то време силовали су нас више пута, пребацујући нас један другом, као да смо животиње“, присећа се она и напомиње да је њен супруг тада био заточен у логору у Оџаку. После тог догађаја пребачене су у једну кућу, где су силовања настављена.

Она сматра да је застрашујуће то што нико од злочинаца још није одговарао нити се шта предузима да се то промени. Потресна је и чињеница, каже, што они који су јој уништили младост живе удаљени на 20-так километара од ње и њене породице.

„Спремна сам да пред судом сведочим о свему што сам проживела са осталим женама. Сада желим само једно – да их видим иза решетака“, завршава несрећна жена своју тужну причу.

„Има ли правде за нас?“
Друга жртва имала је само 14 година када су је силовали припадници „Ватрених коња“. Одвели су је из куће у коју се сакрила са неколико жена и девојака и силовали. После тога неколико пута је, прича, била жртва униформисаних хрватских војника којима је једини циљ био да се иживљавају над беспомоћним српским женама. Ова сада 34-годишња жена не плаши се суочавања пред судом са злочинцима, али на то чека већ две деценије. Каже – предуго је то и пита има ли и за њих правде. Не може да разуме да је Тужилаштво БиХ и глуво и слепо за српске жртве у Посавини.

На подручју Оџака током протеклог рата силовано је 60 Српкиња, од којих је најстарија имала 60 година, а најмлађа само десет година. Према ономе шта је познато, девојчицу је силовао хрватски војник у црној униформи са словом „У“ на капи. Иако су присутни у кући, у којој је била, покушали да је одбране, то нису успели.

Удружење логораша „Оџак 92“ поседује документацију да су припадници јединице „Ватрени коњи“ силовали Српкиње у логорима у Оџаку и у селу Нови Град. Ова јединица деловала је у саставу 102. Оџачке бригаде.

Силовања на том подручју помињу се и у извештају Полицијске станице у селу Нови Град за 5. 6. јуни 1992. године, који је потписао помоћник командира С. Бркић. Факсимил овог извешатаја налази се у поседу агенције Срна. Из извештаја је видљиво да је о дешавањима на том простору од 8. маја до 15. јула 1992. године био упознат и Дом здравља у Оџаку пошто су жртве тражиле лекарску помоћ с обзиром да их је истовремено злостављало по неколико мушкараца.

Забележено је и да се истог дана пред зградом полиције окупило четрдесетак жена са децом, које су плакале и тражиле да их заштите од силеџија и пљачкаша. Нико им није помогао, па су се на крају вратиле кућама.

Силовања Српкиња одобравана у командама
Да су силовања Српкиња одобравана и у командама, сведоче и писане „потврде“, које је потписивао командант позадине Ахмет Чаушевић. Тим документима потврђивано је „право“ интервентним водовима из Загреба и Сијековца да могу привести „особе женског пола“ (чија имена су прецизно наведена) „у корист мушког пола“. „У случају опирања дозвољена је употреба силе“, наводи се у „потврди“.

Председник Удружења логораша „Оџак 92“ Милан Милетић рекао је Срни да су, према подацима којима располаже, силовања вршили управник оџачких логора Анто Голубовић, затим Илија Јурић звани „Бекрија“, Марјан и Мато Брнић, Марко Кауриновић звани „Патак“, Јурица Божић, Јосип Толић… То потврђују и саме жртве.

„О преживелим страхотама српских жена у Оџаку постоји одређена медицинска документација, која нам је тренутно недоступна“, каже Милетић и додаје да су многе жене, након што је Војска Републике Српске ослободила Оџак, пребачене у логоре на подручју општине Броду, где су настављена злостављања. Према његовим речима, најважније је да силованим женама буде признат статус цивилне жртве рата у Републици Српској.

Већ 20 година домаће правосуђе ћути
С обзиром да за силовања на подручју Оџака нико није одговарао, Милетић пита како је могуће да већ 20 година домаће правосуђе не показује нимало интересовања за оно што су преживеле Српкиње из овог краја. После рата силоване жене су у неколико наврата давале изјаве надлежнима који су се бавили истраживањем ратних злочина и описивале све оно што су током заточеништва преживеле на овом подручју, али је све остало на датим изјавама.
У Окружном тужилаштву у Добоју Срни је раније потврђено да је ово тужилаштво проследило 45 предмета против 117 лица осумњичених за ратне злочине почињене углавном над припадницима српског народа у логорима у Оџаку 1992. године.
Тужилаштво Посавског кантона прикупља доказе у три предмета против три лица за која, како наводе, постоје основи сумње да су починили ратни злочин, док су 42 предмета прослеђена Тужилаштву БиХ на оцену.