Неђељко Зејак: Избрушени аргумент

 

Што због немаштине, или страха од порука из празне куће, у којој и деца и жена, а посебно злураде комшије тргају све шта има, Срби на Косову и Метохији, највише они који су се од 25. јула, промрзли и изгладнели, исрпљивали трајући на барикадама званим „очување идентитета и припадности Србији“, избрусише на њихову несрећу јасну слику: Косово и Метохија су света српска земља, чији ће се назив убудуће помињати у историографским списима као постојбина православаца.

Избрусили су свест и своју и оних који су давали гаранције да ће „света земља“ остати „света“, попут светаца на иконама по зидовима, којима се, у знак сећања, вере и поштовања традиције и порекла,  пале свеће, сећајући се на њихову жртву пред Богом. Избрусили су аргументе против свог опстанка међу живим грађанима, колико до јуче гарантоване матичне државе, чијим „светим оцима“ до доласка велике немачке маме у Београд с усана није силазила друга реч изузев: „Барикадама се брани опстанак државе на Косову и Метохији“. Аргументи опстанка (светаца на власти) Србије у Европи и њиховог одбацивања, оголише ионако огољену душу и обзнанише оно што им није падало на памет да изусте,  а камоли да гарантују – да се „интегрисаном контролом границе чува државни интерес Србије и не признаје независно Косово и његове границе“.

Ново у политичкој пракси, у међународном, континенталном и прецедентном праву, „прелаз до кога се протеже надлежност једне и почиње надлежност (непризнате) друге државе, контролишу сведоци. Аргумент којим „свети оци“ слепом показују, глувом говоре, настојећи да чуваре идентитета изведу на суд (гранични прелаз), на коме им суде демагози прецедентног права, а сведоче (косовски цариници), по оптужници српске и косовске полиције. Напредак у избрусивању је видљив. Отворених очију, брат с једне стране границе и његов по оцу и мајци рођени брат северно од Јариња и западно од Брњака, један другом у посету ће ићи с оне стране линије (државне границе), носећи свако са собом личну карту – један „Република Србија“, други „Република Косово“.

Охрабрење и за једног и за другог. Обојица коначно знају где им је место. Нема више тумарања у магли, нема више лажних обећања и наде која последња умире. Све је избрушено и јасно, ко бео дан. Србину с барикаде јасно је да је бесмислено бдео, да је подршка била јавна све до тренутка када се  Борислав Стефановић на барикадама у Рудару и у Зубином потоку суочио с горком истином да „чуварима идентитета“ пренесе решење које је саопштила Ангела Меркел. Тог тренутка, Србија је де факто и де јуре признала реалност Косова, на шта је стављена тачка прихватањем договора о интегрисаној контроли прелаза. Стекли су се сви услови, бар код оних који, попут Вука Драшковића, тврде да је Милошевић изгубио Косово, да сада јавно похвале учинак у демократизацији Србије и њеном увођењу у Европску унију.

Од силне подршке Србима на барикадама, остаће упамћене оптужбе да се иза њих крију криминалне банде и групе. Да они који их предводе немају подршку већине Срба на Космету, да им је упућено више десетина шлепера хуманитарних пакета док Србија гладује, да ће бити консултовани и да без њихове претходно изражене воље ни једно решење у Бриселу неће бити прихваћено. „Са срећом ти била република Косово“, рече Србин Србину у регистрационом центру у Лапљем Селу код Приштине, издајући му возачку и саобраћајну дозволу, после пререгистрације са приштинских таблица на таблице са ознаком РКС. То је прихватио Стефановић. Србија нам гарантује да Косово није независна држава.

Аутор је стални дописник „Правде“ из Приштине и Грачанице