Можда се нико овде не би ни сетио да смо донедавно били у братској заједници са Црном Гором, да смо били, оно што се каже – два ока у глави; можда су овде већ сви заборавили да се тамо однедавно говори званично матерњим језиком, а у овом општем лудилу од страшних вести готово да смо и сметнули са ума да је Црна Гора међу првима, поносно, признала независност Косова, као и да се Српској православној цркви тамо везују кончићи, а највероватниије да смо потпуно престали да се бринемо о положају Срба у тој малој држави „између планина и мора“, с обзиром на чињеницу да су Црне и још Горе, свуда око нас.

Из неког разлога, међутим, и ничим изазвано, Црна Гора се поново бави Србијом. Некако би, ако то икако буде било могуће, Црна Гора да се умеша у политичке прилике у суседној држави, сервирајући читав арсенал тешких оптужби на рачун политике Бориса Тадића. Тако је ових дана, док Мило Ђукановић прима у званичну посету Тому Николића и Александра Вучића, један високи функционер ДПС-а осуо дрвље и камење по Борису Тадићу, оптужујући га за непрестано мешање у унутрашње послове Црне Горе!

Ова оптужба, иако звучи смешно, изгледа да врши неки други циљ. Оптужујући Србију, црногорске власти пронашле су идеалну причу за скретање пажње тамошње јавности са њихових проблема – свежија историја нас је научила да имати Србију за непријатеља омогућава дуг опстанак на власти. Острашћеност према Србији била је у последњих двадесетак година добитна комбинација, не само у овим крајевима. С друге стране, у тренутку док се политичке странке у Србији захуктавају пред почетак предизборне трке, такве оптужбе само могу да подсете српску јавност на чињеницу да се Србија, у својој жудњи да удовољи најразноврснијим европским захтевима, уопште није бавила Црном Гором.

Али Мило Ђукановић, неприкосновени газда братског нам суседа, воли да изиграва сиротињску мајку, то јест – демократу који подржава сваку опозицију – под условом да није у његовом дворишту. Примајући Тому Николића послао је јасну поруку Борису Тадићу. Махнуо му је за „збогом“. Иако је сусрет између Томе и Мила инспирисан искључиво обостраним политичким интересима, и иако је у предизборној кампањи све дозвољено, постоји један мали детаљ који ову причу квари.

Оптужбе црногорских власти на рачун Србије овде више никога не потресају – према њима се овде ама баш сви односе као према досадним мувама политичког маркетинга, које се терају руком. Како је онда могуће да се похвале Мила Ђукановића и његове партијске братије узимају толико озбиљно? Тачније, како је могуће да Тома Николић, као вођа најмоћније опозиционе странке, а по неким истраживањима у овом тренутку можда и странке са највишим рејтингом у Србији, одлазак у званичну посету Милу Ђукановићу схвати толико озбиљно? Дода ли се томе и детаљ да су гласноговорници из ДПС то искористили за још једну тираду против званичног Београда, ствари изгледају прилично чудно.

Тома Николић је убрао још један поен, јер је његова посета искоришћена за критиковање Бориса Тадића. Али парадоксално, Тома Николић је изгубио бар два поена, јер је од Мила Ђукановића направио симболичког политичког арбитра. Односно, човека који више никоме у свету, а ни у Србији, није важан, Тома Николић је подигао попут барјака. Та чињеница несумњиво помаже Милу, али одмаже Томи.

Пре свега зато јер пактирање са Милом у борби против Бориса може у српској јавности да остави утисак да Тома можда и није толико велики као што се представља. Са друге стране, у црногорској јавности Мило се испоставља као важан фактор српске политике, као неко ко ће на ногама, и са шампањцем, дочекати и смену ове власти.

Пошто је Тома добио зелено светло од Мила, кампања може да почне. Али не Томина, или Борисова, него Милова.

http://www.mirjanabm.com

(Вечерње новости)