Сибирски берберин

19. 11. 2011. 12:00
Пише: Милан Јовановић

Горан Богдановић, Тачијев и Борисов министар, страшно се изнервирао што су се паћеници с Косова, очајници какве свет одавно не памти, усудили да затраже сламку спаса од мајчице Русије. Горанче, врли борац за српску ствар, рекао је да је то непатриотски чин који је уперен „против нас који живимо на Косову“!

Човек са ђоном уместо образа усудио се да тако нешто превали преко уста, мислећи да нико не зна да је децу и жену послао на сигурно, у такозвану ужу Србију, од милоште названу УЖАС. Можда не зна нико други, али знају људи који су то могли да прочитају у „Вестима“ још у понедељак.

Остали ће можда и да поверују у његове хистерично изречене аргументе да неко ровари против ЊЕГОВОГ народа, јер, забога, неки од потписника захтева за двојним, руско-српским (или само руским, још боље), не живе на Косову.

Срам те, бре, било! Да су имали другачије од тебе, не би данас вапили за Путином. И били срећни чак кад им и Рогозин понуди да се преселе у Сибир, јер свуда је лепше него тамо где Горан Б. гарантује безбедност и територијални интегритет.

А у Москви не знају шта да мисле: да л да се замере Београду, који ће им затребати кад-тад, или да после дужег времена покажу зубе НАТО архинепријатељу који је баш Русији, 1999. године, налупао шамаре и отерао је с Косова?

Да се успут наљути и званична Србија, којој руска подршка очајницима, док увелико припрема да преда Косово зарад чланства у евромртваку, треба ко рупа у глави. Јер, на шта то личи да братском режиму гурате клипове у точкове?

Просечном Србину глава бубњи од силне љубави са свих страна. А од љубави се не живи, јер тамо где беда закуца на врата, тамо братство бега кроз пенџер. Због тога понеки очајни, али још више огорчени косовски Србенда, не часи часа да чак и великом руском брату скреше у лице да је требало да га брани те проклете 1999. године, кад је био чувени десант на Приштину, а не сад, кад је западни ђаво однео шалу.

Сви нас мало дотакну, па се одмакну, пипају проблем ко Турчин гузицу, ставе либелу па израчунају на коју ће страну тас да превагне ако ураде овако, или онако. Док они спакују дигитроне, ми ћемо се одузети пре него што се саберемо.

Арсеније Трећи Чарнојевић одвео је народ у Русију, јер отаџбине тада није ни имао. Прошао је голготу, некако се докопао католичких хришћана од којих је такође побегао као од Османлија.

„Нећемо да будемо паори!“, орило се војвођанском (тада угарском) равницом кад су царичини подрепаши решили да од српског ратника направе земљораднике.

Данас косметски Србин нема отаџбину, ако се не рачуна Република Српска, тако близу, а тако далеко. Вапај Емила Влајкија, потпредседника РС, да народ крене масовно на фантомску шиптарску границу као да је упућен глувима.

Да је неко из званичног Београда бар испод жита подржао такву акцију, можда би се друга песма певала кад за сто седну Борко и Едита, модерни Боро и Рамиз помешаних полова. Као што су балвани на северу избезумили и Шиптаре и натовце, бацили их у очај све док њихови савезници из српске престонице нису решили да је игре било доста и да су друга Тачија довољно секирали.

Пошто је из уста саговорника „Вести“ пре неколико дана изашла тешка оптужба на рачун друга Борка: да је српској политици једини спас да се Хашимова влада одржи у седлу. Јер је неко паметан у Београду закључио да су његове крваве руке главни адут у преговорима, које смо већ одавно изгубили.

Горан Богдановић, сибирски берберин, много је љут што његови земљаци, које је пустио низ воду и иселио се из опасне зоне, не верују њему него Русима.

Ја не бих био љут, било би ме срамота.

Кад већ за издају нема суда.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/180702/Sibirski-berberin