У августу се навршило 70. година од стварања једног од најстрашнијих концентрационих логора другог светског рата – Јасеновца. Направљен је од стране Хитлерових савезника – хрватских усташа који су прогласили Независну државу Хрватску (НДХ), и починили такве злочине над Србима и Јеврејима, од којих су и Немци били ужаснути. Какав је данас однос Хрватске према усташама? Да ли и они сматрају да је Јасеновац, „радни логор“ а усташе – „борци за слободу“, као што се дешава у балтичким земљама?

Градић Јасеновац, који се налази недалеко од Загреба, по вољи усташа који су дошли на власт, у августу 1941 је „украшен“ логором. Прецизније, целим системом од три логора. Ако је веровати историчарима из времена социјалистичке Југославије, у Јасеновцу је убијено 840 000 људи. То је много више него у Бухенвалду, Мајданеку, Бабјем Јару. По броју жртава, Јасеновац се може упоредити са Аушвицом.

Тешко да постоји још нека фабрика смрти, око чијег броја жртава постоји тако жестоко спорење. У Меморијалном музеју Јасеновца данас се говори о 75 159 жртава, у Музеју Холокауста у Јерусалиму – о 56-97 хиљаде жртава (могуће да су овде имали увиду само убијене Јевреје, а да Србе и сви остале нису узимали у обзир). Данас се бројке крећу од 50 хиљада до милион. Али, чак и прва цифра, као резултат деловања усташа, је ужасна.

Јасеновац је само врх леденог брега насиља од стране хрватских усташа. Као савезници Немачке, они су донели законе сличне Нирнбершким, у којима се говори о неопходности  уништавања Јевреја и Цигана. Десетине хиљада представника ових народа је убијено, многи Јевреји су били послати у Аушвиц. Само у Јасеновцу је од стране усташа страдало и више од 10 хиљада хрватских антифашиста.

Али, за своје главне непријатеље усташе су прогласиле православне Србе. Вођа НДХ, Анте Павелић и министар просвете, писац Миле Будак, желели су да радикално реше српско питање: једну трећину Срба – уништити, једну трећину – покатоличити, једну трећину – иселити у Србију. Будак је такође избацио слоган „Србе – на врбе“. Хрватски језик је проглашен одвојеним од српског. Али нажалост, ствар се није на томе завршила.

Територија НДХ (где су Немачка и Италија одлучиле да укључе не само Хрватску већ и Босну и Херцеговину) постала је арена за уништавање народа који је у ствари говорио истим језиком као и Хрвати. Србе у Јасеновцу нису само спаљивали. Живе људе су клали посебним ножевима, познатим под именом „србосеци“ („серборези“). Српска села су спаљивана. Према различитим проценама, усташе су уништиле од 300 до 700 хиљада Срба. А колико је још било оних који су били у логорима, али су преживели.

О улози хрватског кардинала Алојза Степинца у овим крвавим догађалима може се рећи да је била у најмању руку – двосмислена. Он је у почетку подржао усташе и НДХ и сматрао да и Срби и Хрвати морају живети у различитим државама. Степинац је дуго затварао очи над усташким непочинствима и оправдавао их пред Ватиканом. Међутим 1943. почео је да критикује крвави жар своје пастве. Захваљујући реду „Каритас“, кога је он створио, спасено је на хиљаде српске деце. Међутим, кривична дела католичких свештеника и монаха у Хрватској тиме нису постала мање страшна.

Истине ради, треба признати да су и православни епископи објављивали лојалност немачким и италијанским окупаторима. Али у овом случају, Немци и Италијани у поређењу са усташама за Србе нису били исти. Они су такође убијали Србе који су изражавали отпор, међутим, нису слали у логоре стотине хиљада људи. Бенито Мусолини је чак пружао уточиште хрватским Србима који су побегли од усташког терора. Немци такође нису одобравали деловање вођа НДХ – они нису желели да поткопају режим Милана Недића који им је био лојалан у самој Србији. У сваком случају, ни Немци, ни Италијани нису посебно спречавали терор који је спровођен над Србима.

Усташе је на крају скупо коштала њихова суровост. Десетине хиљада људи (и Срба и Хрвата) су се придружили герилским јединицама које су се на крају објединиле у армију под руководством Јосипа Броза Тита, будућег комунистичког вође Југославије (узгред, Хрвата по националности). Већи део Босне и Хрватске био је ослобођен од усташа, Немаца и Италијана без помоћи совјетских или америчко-британских снага. У исто време, коначно је пала и сама НДХ, 15. маја 1945, поставши тако последњи савезник Хитлера у Европи.

Природно, са ослобађањем од нациста, са усташама и члановима њихових породица се брутално разрачунавало. У мају 1945 бивши учесници казненог одреда покушали су да побегну у Аустрију, али су их Енглези, који су са осталима окупирали аустријску територију, предали Титу. И у мају 1945. код села Блајбург, партизани, који су постали нова званична војска Југославије, погубили су око 60 хиљада људи. Међу убијенима је био и поменути писац и усташки идеолог Миле Будак. Њихов лидер, Анте Павелић је успео да побегне у Аргентину, где је и умро природном смрћу.

У принципу, усташе се по много чему могу упоредити са украјинским националистима и прибалтичким СС-овцима који су се борили на страни Немачке. Овде се поставља питање: да ли се у модерној Хрватској припадници казнених одреда сматрају јунацима, као што је то случај у Естонији, Летонији или Западној Украјини? Одговор је углавном негативан – садашња Републике Хрватска је званично наследник Социјалистичке Републике Хрватске тј. део Југославије која је била у саставу антихитлеровске коалиције. Али није ни то тако једноставно.

Када се 90-их година дешавао рат на Балкану, а Хрватска тражила антисрпски подршку, усташе су за многе постали национални хероји. Споменик у Јасеновцу је био практично напуштен. Књиге Миле Будака почеле су да се прештампавају, неколико улица је названо његовим именом. Под изговором: то је велика фигура наше културе, борац за слободу земље. У неким местима појављивале су се и улице Анте Павелића. На телевизији су се преносиле емисије у којима се говорило о позитивној улози усташа у историји земље.

Истовремено, они нису званично били признати за хероје – усташе-ветерани нису марширали по Загребу. Можда зато што се први хрватски председник Фрањо Туђман у својој младости борио са усташама. Тек касније је постао радикални националиста… Његова линија је била ова: помирити усташе са ветеранима антифашистичких одреда. Усташки злочини се нису негирали, али су се умањивале њихове размере а злочини партизана су се прекомерно истицали.

Док је на челу Хрватске био председник Стипе Месић, од 2000-2010, политика делимичне рехабилитације усташа била је у значајној мери минимизирана а садашњи шеф државе, Иво Јосиповић никада није одобравао делатности нацистичких сарадника. Заустављено је  масовно објављивање њихових дела, улицама су враћена стара имена. Меморијални центар у Јасеновцу је поново отворен. Хрвати, за разлику од Летонаца, који су Саласпилс назвали „радним логором“ нису почели ретуширање тог дела своје историје.

Данас, већина публикација о том времену има релативно неутралан карактер. Мада – неки споменици Павелићу још увек стоје, а анкете показују да су у народу Павелића и Будак и даље веома популарни. Шта рећи – антисрпска инерција, одјек рата 1991-1995, када су хрватски војници често прибегавали истим методама као и усташе 50 година раније. Превазићи ту инерцију је изузетно тешко. Иако се тренутна Хрватска не може поредити са Летонијом, Естонијом или једним делом области западне Украјине.

О овој тематици можете прочитати и овде http://pravoslavnisrbi.com/istorija/oni-koji-se-ne-secaju-proslosti-osudjeni-su-da-je-ponovo-prezive.html а о томе ко је делимично чинио злочине овде http://pravoslavnisrbi.com/istorija/nekoliko-citata-iz-posleratnog-izvestaja-o-jasenovcu.html

Вадим Трухачев
Извор: http://www.pravda.ru/world/europe/balkans/13-08-2011/1087459-ustase-0/#
Превод са руског: М. Радосављевић