Балкан

ПРИЧА О НАЈМЛАЂЕМ КАПЛАРУ НА СВЕТУ…


6 октобар 2011, За ФБР припремила: Biljana Dikovic

Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…“. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“

ПРИЧА О НАЈМЛАЂЕМ КАПЛАРУ НА СВЕТУ…

Момчило Гаврић осмогодишњи „ратник“- Заборављени Јунак…

„Пре више од девет деценија завршен је I светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…“. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш“. Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: „Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге…

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље“. Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао… Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину… Момчило стаде и даде му руку… „Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…“ Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом“. Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се… Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама… Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

NBS---fotodokumenta---razglednice---prvisvetskirat---RG-1159-115

– Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије – каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.

Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.“

20 replies »

  1. БРАЋО ПРОСЛЕЂУЈТЕ ОВУ ПРИЧУ ПРЕКО ФЕЈСБУКА И ОСТАЛИХ МРЕЖА ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ОВАКАВ ЈУНАК ! НА ЗАПАДУ БИ ПРАВИЛИ ФИЛМОВЕ О ЊЕМУ…

    Свиђа ми се

  2. Сузе ми навиру,као да поново читам књигу покојног чика Данка Поповића О Милутину,Боже у шта смо се претворили а какве претке брукамо,почивај у миру чика Момо најмањи -најмлађи највећи хероју Јуначке Србије Првог Светског рата !

    Свиђа ми се

  3. за Момчила Гаврића сам чуо пре 4-5 година. Срамота је да у Лозници, или бар у Трбушници ни једна улица нема његово име. А није ни чудо кад ови што нам воде државу нису заинтересовани за државу, њен понос, идеале и јачину државе већ само за своје новчанике и њихову дебљину.

    Свиђа ми се

  4. И ја сам из Лознице и пуне су ми очи суза. Србске су и ћирилица и латиница (латиницу су Вук Караџић и Ђуро Даничић 1850. у Бечу поклонили Хрватима, јер јадни ни писмо нису имали), али ја ћу писати ћирилицом. Браћо, хајде да се организујемо и да се овом човеку подигне споменик и да се улица назове по њему у родној Лозници.

    Свиђа ми се

    • Спасоје имаш моју подршку ,закуцајте на врата председнику СО Лозница и чик нек не стави на дневни ред такав предлог ! Осим љигаваца из ЛДП ако их имате нико од одборника не би био против !

      Свиђа ми се

  5. Nije problem kojim pismom Srbin piše. Српска је и Ћирилица и Latinica. Проблем је шта Србин ради или не ради. Заборавли смо себе, свој род, насјели на туђу пропаганду.
    Други народи би оваквог хероја величали у пјесмама, књигама, филмовима, а ми и не знамо за њега. У Срба је постало битније је ко је кога …., ко је ским, те да одемо у ЕУ па да сви возимо BMW или Мерцедес. У ЕЗ нећемо имати ни за бицикл, ако нас икад и приме..

    Свиђа ми се

  6. Постоји само један начин да Срби негују, чувају, бране своје ћирилично писмо и да га преносе на своје потомство – да ћирилицом пишу, у свим приликама, условима и околностима, од детињства, кроз школовање на свим нивоима образовања, у пословној делатности, у приватном животу, у штампи, на телевизији, на гробовима. А постоји хиљаду и један начин да Срби занемаре своју ћирилицу, да је замене туђим писмом и да је забораве, и чак почну да је се стиде. Све што није онај једини начин, то спада у један од хиљаду и једног начина; све што није коришћење ћирилице, то је њено искорењивање, затирање и заборављање.

    Свиђа ми се

  7. Aca Gavric U nekim podacima o mom OCU netacno se piše da je bio vojnik 6.ariljeriskog puka drinske divizije. TACNO JE: I brdska dangliz baterija I poziva Drinske divizije.
    август 26 у 12:29 пре подне · Свиђа ми се ·

    Свиђа ми се

  8. Svaka cast za ovu pricu. Nikad do tada nisam cuo za ovakvu pricu. Pravi srpski heroj. Neka mu je laka zemlja. Takvih prica bi nam vise trebalo da bi ponovo dosli do naseg srpskog ponosa. Imali bi tada snage da podignemo glave i da se jos jednom suprostavimo neprijatelju. Ovaj mali Momcilo Gavric ostace u mom srcu i secanju za uvek. Zivela srbija i srpski narod. Srbin se nikada ne predaje. Pozdrav !

    Свиђа ми се

  9. …ovakve i slicne price obicnog coveka ne mogu da ostave ravnodusnog, a da bar ne pokaze i malo emocija. Istorija i sudbina naseg naroda je na ovim prostorima takva kakva jeste, okrutna i brutalna, nije stedela ni nemocne, ni stare, ni zene, ni decu… Stalnim nametanjem ratova od nekih visih sila je zapravo nametanje prirodnog nagona za opstanak.

    Свиђа ми се

  10. OVU PRIČU PRVI PUT ČUJEM I NE MOGU SE UZDRŽATI A DA JE NE PODELIM SA VAMA… NA OVAJ NAČIN ŽELIM DA SE ISKUPIM I ZAHVALIM SVIMA KOJI SU STRADALI ZA ODBRANU SVOG RODA OD KRVOŽEDNIH VEKOVNIH SRPSKIH NEPRIJATELJA A KOJI TO I DANAS JESU NA JOŠ KRVOŽEDNIJI I OSAVREMENJENIJI NAČIN. OVAKE PRIČE MORAJU DA NAS PROBUDE I DAJU MORAL I SNAGU DA SE ODUPREMO PO KO ZNA KOJI PUT U NAŠOJ ISTORIJI.

    Свиђа ми се